„Тандара-броћ“ у урбаном насељу из времена Филипа и Александра Великог на југу Србије

 

 Сви знају за израз „тандара-броћ“. Данас се тумачи као бесмислица, глупост, или којештарија. Али, далеко од тога да су угљенисани делови плодова броћа (Rubia tinctorum L.), пронађени на археолошком налазишту Кале-Кршевица код Бујановца у слоју који потиче из 4/3. века пре нове ере, бесмислени. Броћ, односно бојаџиска трава, или како је код нас још називају бојаџија, а неретко и црвенило се у то време највероватније користила као бојадисер за вуну. Наиме, археолошки налази указују на веома развијену ткачку делатност, а археозоолошки на узгој оваца на овом локалитету. Овај град је неговао интензивне трговачке везе са Егејом.

 Броћ је све до краја 19. века био веома цењен биљни бојадисер у југозападној Азији и Европи. Узгајао се на великим површинама, пре свега због свог ризома (тип подземног стабла код вишегодишњих зељастих биљака који личи на корен, али који за разлику од њега има пупољке). Ризом је разгранат и дуг, црвене боје, дебљине графитне оловке. Из њега се екстракцијом издваја сјајни, црвени пигмент, ализарин. Ризоми су се вадили после друге, или боље треће године, у пролеће или на јесен, када се суше и ситне, или мељу. Наиме, црвена боја долази до изражаја тек после сушења. Пигмент се увелико користио за бојадисање текстила и коже. Биљне боје најбоље приањају уз вуну и свилу, али могу да се употребљавају и за бојење памука, или лана. Боја се фиксира за текстилна влакна само након претходног третирања мочилима (солима стипсе). У зависности од мочења са различитим металима добијају се и различите нијансе црвене боје: тамно црвена (алуминијум), браон црвена (гвожђе), црвено љубичаста (хром).

 Стабљике броћа, дуге 1‒2 м, понекад су толико танке да су више полегле него што су усправне. Често се пењу уз друге биљке. Цветови су ситни и жути. Биљка цвета током лета. Плодићи су меснати, црни и садрже два семена. У природи спорадично расту побегли примерци, у житу, по виноградима, живицама, шипражју, на сметлиштима, на сувим пашњацима, уз путеве. Верујемо да су угљенисани налази броћа у залиси јечма и крупника из 4/3. века са овог локалитета заправо одбегли, коровски примерци ове културе.

                              

                                       Броћ (Rubia tinctorum)                                                                           Угљенисано семе броћа                                

 Још увек није јасно када и где је дошло до доместикације броћа, односно када се развила технологија бојења са његовим пигментом. Материјални докази коришћења броћа као бојадисера пронађени су на археолошким налазиштима у Европи у касном бронзаном, односно гвозденом добу: текстилни остаци из халштатских рудника соли, из скандинавских налазишта у мочварама, али и из елитних, келтских гробова. Хемијском анализом утврђено је да је црвено бојени текстил од лана пронађен у Египту, а везује се за Осамнаесту династију (1370 г. п. н. е.) бојен управо броћем. У Тутанкамоновој гробници су, гле чуда, такође пронађени остаци тканина бојени броћем.

                                                                                                               

                          Дечја вунена хаљина фарбана броћем, 660–880 г. н. е (из збирке Metropolitan Museum of Art)

 Различити, Грчки, Римски, Јеврејски писани извори указују на то да се крајем последњег миленијума пре нове ере ова биљка у великом стилу узгајала у Персији, Анатолији и по Медитерану. Херодот у својем делу Историја пише да је приликом посете Египту у 5. веку пре нове ере видео либијске жене како носе хаљине бојене броћем. Плиније Старији у свом делу Познавање природе наводи да броћ расте спонтано, али и да се може размножавати сетвом. Производио се у предграђу Рима, али и другим провинцијама и то у изобиљу. Међутим, наводи Плиније даље, мало ко је познавао тајну његове употребе, пре свега због великог профита који се од овог биљног бојадисера може добити. Наводно, тајна бојења броћем је опстајала и у средњовековној Србији. Њу су знали само мајстори бојаџије. Зато би израз са којим смо започели ову причу, танадара-броћ, могао заиста да се протумачи на следећи начин: Причати о бојењу значи причати о нечему што није познато, што је тајна, што нема смисла, бесмислено је. Тајна је тек 1869. године постала бесмислена. Те године добијен је синтетички ализарин. Само пар декада касније овај јефтини еквивалент утицао је на то да престане производња овог биљног, некада веома цењеног биљног бојадисера.

 

Александар Медовић, виши кустос – археоботаничар