Римљани, Сармати и разнобојне перле од стакла

Римска освајања, урбанизација и романизација доносе велике промене у простор данашње Војводине и велика мешања становништва. Однос Римљана и аутотохтоног становништва или становништва које се временом, током трајања њихове власти,  доселило у војвођанске просторе, прилично је сложен: од савезништва и трговачких веза, до ратних сукоба. Сложеност тог односа може се видети кроз археолошки покретни и непокретни материјал. Нарочито занимљив био је однос између Римљана и Сармата, и он се може видети на сталној поставци Музеја Војводине посредно, путем изложених артефаката (Сарматима је посвећено неколико изложбених витрина). Сармати су били полу-номадски народ, сточари, иранског или јужно-руског порекла, чија је материјална култура у Војводини настала као мешавина домородачких келтско-дачких елемената, са утицајем римске и грчко-хеленистичке културе, те иранских елемената које су донели из своје постојбине. Свакако су и они мигрирали на просторе Паноније, али су се временом адаптирали на услове живота плодне Паноније, те су прихватили седелачки начин живота.

О њима сазнајемо најпре од Херодота у 5. веку п. н. е., који их помиње као Сауромате, потом од Полибија у 2. веку п. н. е., Плинија Старијег у 1. веку н. е., Тацита с краја 1. века н. е., али и из дела Амијана Марцелина из 4. века н. е.

Везе између Римљана и Сармата такође су биле комплексне – од сукоба и савезништва до веома живе трговине, која је подразумевала размену различитих производа, што се може пратити кроз археолошке налазе из истражених сарматских некропола. Сармати су усвајали римске новине у производњи различитих производа, а сами су били познати по производњи специфичног типа сиве, углачане керамике и стаклених перли, које су сарматске жене волеле да носе.

 

Сива сарматска керамика

Наводи римских писаца упућују на закључак да су Сармати били један од немирнијих народа са којима су Римљани били у суседству. До првог контакта између Римљана и Сармата долази у 1. веку п. н. е. и то у области Црног мора, где они нису били аутохтони народ. Марцелин их помиње као „племе склоно разбојништву“ које пљачка „Горњу Мезију и Другу Панонију“.  Такође, помиње како је август Констанције проводио мирну зиму у Сирмијуму када је сазнао, „из честих и озбиљних извештаја“ да Сармати и Квади, „зближени суседством и сличним обичајима, упадају са расутим четама у Паноније и једну од Мезија“. Због оскудице историјских извора, као и чињенице да се мало аутора бавило овом темом, многобројне сукобе између Сармата и Римљана тешко је пратити у неком континуитету. У литератури се, између осталог, помиње прихватање прогнаних припадника сарматске аристократије, који су насељавани у областима јужно од Дунава, изложеним честим варварским нападима током 3. века. Становништво ових области било је десетковано, а плодне њиве запуштене. Додељивањем земљишних поседа варварским досељеницима, Константин је повећао број становника и тиме обезбедио обраду напуштених парцела, а њиховом регрутацијом у римску војску, допринео је јачању војне моћи и свакако бољој одбрани лимеса.

 

Перле од стакла, кречњака и ћилибара

Један од специфичних материјалних остатака Сармата, које заузимају посебно место на сталној поставци Музеја Војводине, представљају ниске са перлама. Ове перле су израђиване од различитих материјала, али су нарочито важни примерци од стакла.

 

Перле од плавог стакла

Као специфичан накит сарматских жена, налажене су у гробовима на некрополама у Бачкој и Банату и потичу из периода од 1. до 4. века. Ношене су као оглице, али су вероватно пришиване и за одећу. Сматра се да су израђиване у радионицама римског војног логора у Тибискуму у данашњој Румунији, на самој западној граници провинције Дакије, које су добро истражене и датују се у период од 2. до средине 4. века.  Рад ових радионица (officinae) доводи се у везу са заједницама које су доспеле из сиријских, палестинских и афричких области, пратећи војне јединице из ових нарочитих регија – cohors I Sagittariorum, numerus Palmyrenorum Tibiscensium. Тиме се опет доводе у везу са кретањима становништва у римско време. Физичко-хемијске анализе показале су да су углавном сиријско-палестинске радионице снабдевале царско тржиште стакленом сировином. 

 

Разнобојне стаклене перле

Нарочито лепе полихромне перле документоване су на просторима римске Дакије и других дунавских провинција, па се може претпоставити да оне нису биле само по укусу варвара, већ да су их волеле и римске жене.

Мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос – археолог