Трепанација – први облик хирушке праксе

Давне 1880. године, започето је прокопавање канала Ђукошин, на северној периферији Мокрина. Инжењер Виктор Маргита уочио је и сакупио неколико предмета из бронзаног доба. Археолошка истраживања на том локалитету, под вођством кикиндског археолога Милорада Гирића, започела су 1958. године и трајала су пуних једанаест година претворивши се у значајан мултидисциплинарни и међународни пројекат. 

Велика мокринска некропола налазила се 200 м источно од железничке станице, простирући се на простору од 3 до 4 ха. На овом гробљу сахрањивани су припадници једне људске заједнице која је живела у раном бронзаном добу, а коју су археолози упознали истраживши 312 њихових гробова. Како то налаже уобичајена археолошка теренска пракса, скелети су дати на физичко-антрополошку анализу коју су спровели мађарски стручњаци Ђула Фаркаш и Пала Липтак. Они су одредили старост покојника у моменту када их је покосила смрт, њихов пол, а потом дефинисали и друге антрополошке карактеристике. Проучавајући патолошке промене на костима, наишли на лобање са отворима различитог, али углавном правилног облика. Одмах су препознали трагове трепанације – првог облика неурохируршке праксе који је праисторијски човек спроводио током више од 12.000 година.

Девет лобања из Мокрина, које се датују у период 2100–1800. п. н. е. представља настарије, али не и једине примере трепанација на територији Србије (Крива Река у западној Србији, Остојићево код Кикинде, Виминацијум код Костолца, Сирмијум – Сремска Митровица, Гамзиград код Зајечара, манастир Давидовица код Пријепоља). Широм света пронађено је неколико хиљада лобања са траговима трепанације: од Европе, Азије и Африке, до Северне и Јужне Америке, чак и на пацифичким острвима, те се овај феномен може сматрати општом појавом која нам говори о првим медицинским знањима, повремено показујући своју религијску – ритуалну страну и психолошка својства – сујеверје. Разлози због којих је човек некада давно посезао за исецањем коштаних делова лобање могли су бити разноврсни. Између осталог, тако су се уклањали хематоми од повреда задобијаних у ратовима, те отуд не изненађује честа појава трепанираних лобања у немирним временима и периодима великих померања људских заједница, попут велике сеобе баш тог раног бронзаног доба у јужним пределима Карпатског басена или у периоду Велике сеобе народа. Повод за трепанацију могле су бити и учестале главобоље и о томе имамо доказе у етнографским списима. Такође, од античког доба до 19. века хирушки су лечени и хидроцефалус и епилепсија.

Захваљујући открићима медицинских инструмената, ми данас знамо како су изгледале алатке којима су „шамани“, „мајстори“ или „лекари“ – изводили трепанацију. Застрашујући инструменти или „трепане“ били су различити ножеви, длета, стругачи, чекићи и назубљене бургије, врло слични онима који се и данас користе у неурохирургији. Електронске бургије, локална анестезија и антибиотици чине да се овај захват данас сматра лаким, а изводи се из сличних медицинских разлога као и некад: због одстрањивања сакупљене крви, гноја, чирева, комадића костију или других страних тела, ради смањење притиска од различитих хематома, али и у дијагностичке сврхе, што је нарочито важно у откривању тумора на мозгу.

Крајем 19. века, подстакнут горућим интересовањем тадашње европске антропологије за трепанацију, наш први школовани антрополог Сима Тројановић, истражује овај феномен код Срба, Црногораца и Арбанаса. Овај изузетни човек био је интелектуалац без премца у свом времену и иницијатор оснивања Етнографског музеја у Београду. Његовом изненађењу није било краја када је претходно, слушајући живе приче сељака из неких забитих крајева, коначно и сам присуствовао једној стварној трепанацији. Бритки истраживачки ум потискивао је ужас који је код њега морао изазвати посматрани призор. Помоћник „медика“ – лекара, држао је видно опијеног и обријаног пацијента за главу, прекривајући му уши како се не би померао и како не би чуо застрашујући звук бургије којом медик пробија његов коштани свод. Вешто баратање назубљеном металном цеви пречника 2 и дужине 12–25 цм, који се у народу звао „шара“ или „трапањ“ и сребрном кашичицом којом је одстањивао угрушак крви, показивало је очигледно вишегодишње искуство „мајстора“. Тројановић је сазнао да се у појединим случајевима занат „шароњања“ наслеђивао у породици. Као ефикасно средство за наркозу коришћена љута ракија: препоручивало се да пацијент пре операције попије један литар одједном. За жене је било потребно нешто мање – три четвртине литра. Рана се није у потпуности зашивала јер је циљ био да се дренира сама од себе. Преко ране се стављао мелем, а потом и циркуларни завој. И док је рани требало 15 дана да зарасте, пунији опоравак трајао је 40 дана за оне мало снажније, а два месеца за слабије. Осим што се забрањивало једење свињског меса, није се препоручивао никакав други облик терапије.    

И док је трепанација у тадашњој западној Европи побуђивала гнушање, у старој Србији под турском влашћу, Црној Гори, Херцеговини и целој Албанији, она је практикована као нешто сасвим уобичајено и нормално. Сељаци су јој се подвргавали због главобоља и повреда из рата, док су у неким случајевима лекари њоме покушавали да лече неуралгичне болести и лудило.

Читајући оно што је забележио Тројановић и даље се чудимо што је, упркос примитивном извођењу ове операције, мали број „пацијената“ умирао после ње. Неки су се чак враћали код медика да би се поново трепанирали, а у појединим случајевима после шароњања вршене су и „пластичне операције“ на лобањи помоћу суве коре од посебне врсте тикве. Можемо само замислити суровост и примитивност захвата и опасности које је он носио: од крварења и инфекција до психичког шока због бола или самог захвата. Бријање главе, исецање дела коже и одвајање од лобање, бушење или гребање кости све док се у њој не направи рупа, а потом чишћење крви и других штетних материја, и напослетку зашивање и постоперативни процес зарастања, праћен болом и крварењем услед дренирања ране. И не заборавимо – страх од смрти!

Колико су јаки и издржљиви морали бити људи у прошлости када су могли да поднесу то стравично бушење главе? Какви страшни болови су морали да их натерају да се томе подвргну? Нису познавали ни анестезију, нити антибиотике, а ипак су преживљавали у великом броју. Подаци кажу да је трепанацију преживљавало чак 60% пацијената. Све то нас наводи на размишљање о издржљивости припадника заједница у којима је трепанација била устаљена или о култном, традиционалном или магијском значењу које је утицало на то да људи преживљавају овакве захвате, или им се чак добровољно подвргну...

Мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос ­– археолог