Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Имела - „биљна крвопија“ са златним манирима кроз историју

.

Пред крај априла 2021. године, на Дунавском кеју код Универзитета у Новом Саду, високо у крошњама кртих стабала топола, старих колико и аутори, стоје начичкане „зелене кугле“ које поједине пролазнике умеју да преваре подсећајући их на птичја гнезда. Ради се о зимзеленој биљци, у народу познатој под именима: имела, мела, лепак, тичји лим, док се у стручној литератури користи њен латински назив Viscum album L. Расте у облику грмића који може да буду велик и до 100 цм. Има дугуљасте, жуто-зелене, кожасте листове. Имела цвета крајем зиме, односно почетком пролећа, од фебруара до априла. Тада се на женској биљци појављују неупадљиви бледожути или зелени цветови. Плодови су беле, округласте, сочне бобице, величине грашка. Дозревају зими. Веома су лепљиве, како би се лакше залепиле за кору стабла. Viscum на латинском значи „лепак за птице“. Словенски називи за имелу воде порекло од прасловенског назива „омела“, чије је једно од могућих значења „хватајућа“. Из имелиних плодова и коре стари Словени справљали су лепак за хватање птица.


Начичкана „гнезда“ имеле на старим стаблима тополе крајем априла.

Имела се најчешће среће на старим стаблима јабука, јасена, глога, липе, тополе, а понекад и на храсту. Имели пријају биљке с „меком кором“, коју ће лакше да пробије и дође до преко потребне воде и минералних материја. Брзо се шири. Ако се задржи више година, у стању је да „зарази“ читав воћњак јабука.

Имела је позната од давнина. О њој се додуше више писало него што знамо на основу материјалних доказа. Кад је у питању ово последње, знамо да је током неолита у северозападној и централној Европи лишће имеле коришћено у прехрани крупне стоке и оваца или коза током зиме. Наравно, међу археолозима увек постоји омиљена опција интерпретације нечег непознатог са нечим ритуалним. Али, постоје и назнаке фармацеутске употребе имеле. Њени остаци су пронађени на једном неолитском налазишту у Немачкој, у копролитима људи.

О имели и њеном коришћењу у античка времена знамо највише на основу писања Плинија Старијег у његовој књизи Познавање историје (Plin. Nat. 16.95). Плиније наводи да друиди, галски свештеници, немају ништа светије од имеле и дрвета на коме она расте.


Друиди су веровали да их имела штити од сваког зла, те су од ње правили разне лекове.

Имела се скупљала уз велику церемонију. Друиди би се обучени у беле одоре пењали на дрво и потом златним српом одвајали имелу од храста лужњака. Одсечену биљку одлагали су у бело платно. С обзиром да су били велики поштоваоци храста, на којем се иначе биљка ретко налази, Плиније верује да су и сами свештеници своје име добили од грчког имена за храстово дрво (стар. гр. δρῦς = храст).

Један други Римљанин, Јулије Цезар нам у делу Галски рат (De bello Gallico) казује да су се друиди у одређеном периоду године сакупљали на једном светом месту у земљи Карнута, за које се веровало да је центар целе Галије. Овај период може одговарати празнику који у келтском календару означава почетак године, а био је одржаван у новембру.


На слици се поткрала грешка: са дрвета није опала ни једна лиска. Наиме, најбоље је да се листови и гранчице имеле сакупљају у периоду пуне зрелости плодова, у децембру и јануару, а најкасније у марту. Касније имела није лековита. Али, ...


... ко смо ми да подучавамо друида како се прави чувени напитак. Тајни рецепт се преноси са ува на уво, додуше већ наглувих друида, али гурмана са истанчаним непцима.

И данас се имела бере као лек. Препоручује се њено сакупљање у јануару или марту. Тада се одсеца цео грм до коре стабла. Одстрањују се превише одрвенели делови, а преостале бобице и суве гранчице се отресају. Суше се само танке гранчице с листовима, најбоље на што јачој промаји. Бобице треба држати подаље од деце и кућних љубимаца пошто могу изазвати повишену температуру, пролив и халуцинације. Ипак, дрозду имелашу (Turdus viscivorus L.) је то омиљена храна. Чак и латинско име ове птице viscivorus (онај који једе имелу), указује на то. Зими ће дрозд имелаш енергично да брани скупине имеле, или божиковине као резерве хране у доба када је тешко пронаћи нешто јестиво.

Постоје разни митови и традиције везани за имелу, од античке Грчке до средњег века и народа на северу Европе. Позната је традиција љубљења испод имеле за Божић. У 19. веку није било могуће добити бескрајно пуно пољубаца, јер је за сваки пољубац било потребно да се претходно бобица откине са гране имеле. У викторијанско доба, ако би девојка одбила пољубац под гранчицом имеле, изругивали би јој се, говорили да ће постати „уседелица“ и могла би заборавити на примање било каквих предлога за брак најмање годину дана!


Лепљиве беле бобице сазревају од септембра до новембра. У време Божића су потпуно сазреле. До тада је пао први снег.

Једно веровање се издваја од осталих. За разлику оних у којима преовладава сујеверје, ово има везе са ботаником. Припадници племена Чироки у Северној Америци су имелу повезивали са браком. Додуше ради се о америчкој, или источној имели (Phoradendron leucarpum (Raf.) Reveal & M.C. Johnston). Као ванредно истанчани посматрачи природе припадници овог племена су приметили да имела никада не расте сама, већ да је учвршћена у кори неког дрвећа (у Америци је то био обично храст) и да на њен терет живи. Тако су је назвали „udátlĭ“ што у преводу значи „венчан(а) је“. Исти израз се користи и за ожењену/удату особу. Зли језици би вероватно сад ово погрешно протумачили. Зато, боље да се држимо ботаничког расветљења приче. Ово је један од најоригиналнијих начина да се опише појам хемипаразитизма. Хемипаразитске биљке добијају готово све минералне хранљиве материје и воду од домаћина, док се органска једињења, барем делимично, обезбеђује сопственом фотосинтезом. Недавна научна истраживања на имели указују да имеле енергију једним делом добијају тако што разграђују шећер од биљке на којој паразитирају. За разлику од ових полупаразита, холопаразитске биљаке се у потпуности ослањају на домаћина за снабдевање водом, органским и неорганским храњивим састојцима.


Са златним српом одсеца се цео грм. Том приликом је сигурно страдао и по који прст.

Александар Медовић, археоботаничар Музеја Војводине и Александар Микић, независни истраживач легуминоза