Други број Војвођанке у борби изашао је поводом Дана жена

Други светски рат је на простору Србије и Југославије био једна од преломних тачака у борби за равноправност полова и постепено изједначавање мушкараца и жена у политичким, друштвеним и културним правима и обавезама. Југословенски комунисти, који су предводили покрет отпора окупације земље, и пре 1941. су као део свог програма истицали потребу за женском равноправношћу и ослобађањем од традиционалних и патријархалних вредности. Такође су се залагали против потчињеног положаја жене у друштву. Њихове идеје су реализоване након ослобођења земље, када су и жене добиле право гласа на изборима 1945. године. Политичка и друштвена равноправност жена је утемељена, поред осталог, и на њиховом учешћу у покрету отпора и борби против окупатора. Жене су учествовале у рату као курирке и болничарке, али и као илегалке и ратнице на фронту, док су поједине револуционарке, као што су Нада Димић, Лепа Радић или Соња Маринковић постале симболи борбе и узори каснијим генерацијама. Оне су показале својим саборцима да су по храбрости и способностима једнаке мушкарцима.

У разним културама мушкарци и жене опасивали су кожни појас преко одеће коју су на себи носили. У савременом српском језику, код војника се такав појас зове опасач.

Предмети израђени од коже углавном не остају сачувани да би могли бити откривени приликом археолошких ископавања. Појасеви су најчешће имали металне копче, које су служиле за причвршћивање. Поред копче, на појас су могли бити нашивани или нитнама аплицирани разни метални делови, као што је то случај са остацима појаса ископаним у гробу 8. века у Сланкамену, на археолошком налазишту Чаревци. На једном крају појаса налазила се копча, а на другом метални језичак, који је са појаса висио слободно када је закопчан. Одмах уз копчу налазила се гајка и још један метални део у облику елисе. Овај део служио је да се о њега нешто закачи, најчешће нож са кожном футролом.

Фибулама, односно запонима, закопчавали су се плаштеви, огртачи, хаљине, као делови одеће у појединим културама. Најбројније су у римској култури, иако су настале знатно раније, а има их и у млађим културама. Осим практичне намене, коришћене су и за украшавање одеће, а неке су имале и симболичко – религијско значење, повезано са веровањима оних који су их носили.

Приликом давних ископавања гробља са краја 6. или почетка 7. века у Мокрину, на назишту Циглана Добросављев, пронађен је предмет од кости, чија намена није поуздано дефинисана. Израђен је од дела животињске кости, изнутра издубљене, крајева прецизно исечених и углачаних. На једном крају избушена су два наспрамна кружна отвора. Ови отвори могли су служити за фиксирање мале пречке на коју су могле бити окачене игле. У том случају, предмет би био игленица – кутијица за чување игала, какве су иначе познате у раном средњем веку. Пречник овог предмета већи је од пречника других познатих игленица, тако да је предмет можда имао и другу намену.

Предмет који је стигао на конзервацију у Музеј Војводине, потиче са локалитета Стари Виногради у Чуругу. Заједно са великим бројем фрагмената других посуда, овај лонац је пронађен у укопаном објекту. Одабран је за конзервацију будући да представља једну од ређих форми међу керамиком која се проналази у објектима млађег гвозденог доба у нашој земљи. Он припада кругу дачке керамике коју карактерише израда без употребе витла, са глином која садржи примесе у виду песка и дробљене грнчарије (шамот). Поред тога, оваква керамика је често украшена различитим пластичним украсима, дршкама и тракама са јамицама. Са великом сигурношћу можемо рећи да предмет припада кухињској керамици тог времена, што значи да је служио припреми хране, док се за сервирање користила друга врста посуда.

Име Кларе Фејеш, истакнутe учесницe Народноослободилачке борбе у Војводини, познато је првенствено као назив неколико школа и улица у војвођанским градовима и једног студентског дома у Новом Саду. Клара је рођена у јеврејској породици на Чепелском острву у Будимпешти 1921. године, а одрасла је у Кикинди, где су се њени родитељи преселили јер јој је отац био учесник у неуспелој комунистичкој револуцији у Мађарској. Као ученица кикиндске гимназије, и касније студенткиња Медицинског факултета у Београду, залагала се за женско право гласа на изборима и организовала је курсеве за описмењавање жена. Медицински факултет је уписала са жељом да постане дечији лекар. Према сећањима савременика, Клара је била веома енергична особа, имала је плаву косу и очи, а остала је упамћена и као убедљив и добар говорник. Осим мађарског и српског, одлично је говорила немачки, француски и руски језик.