Остани код куће и научи нешто ново!

У дане када смо приморани да време проводимо код куће, Музеј Војводине се са Вама дружи преко веб сајта и друштвених мрежа.

ОСТАНИ КОД КУЋЕ И НАУЧИ НЕШТО НОВО!

 

 

Чули сте за крипто валуте, а за новац од порцелана?

Због економске кризе која је наступила после Првог светског рата, у Европи је дошло до хиперинфлације. Таква економска ситуација покушавала се решити издавањем помоћног новца, који се у Европи производио по угледу на кинески и тајландски порцелански новац, углавном коришћен у играма на срећу. Познато је да постоји око 25.000 различитих варијанти овог новца. Порцелански новчићи најчешће су били у облику круга, овала, ромба, лептира, цвета, заставе или листа. На њима су се јављали мотиви животиња – птице, рибе, инсекти (најчешће лептири), предмета за свакодневну употребу (заставе, лепезе) и портрети познатих личности. Били су величине од 10 до 40 мм.
Порцелан се у Европи почео производити у 18. веку, у Саксонији. Технологију производње открио је Јохан Фридрих Бетгер. Већ двадесетих година 19. века у Европи се почео издавати и новац од порцелана.
Mеђу првим произвођачима порцелана у Европи била је фабрика у Вустеру у Енглеској. Она је прва издала новчиће од 10 шилинга. Ти новчићи су били глатки, а на реверсу је била скраћеница имена компаније WPC.
Послератна инфлација погодила је све европске државе, а посебно Немачку, пошто је влада Вајмарске републике трошила четири пута више средстава него што је добијала од пореза. Немачка марка доживела је вратоломни пад 1923. године, тако да је вредела мање него хартија на којој је штампана. Новембра 1923. један долар је, по најнижем курсу, вредео 4.200.000.000 марака.
Немачка Рајх банка у почетку је издавала метални новац од цинка и гвожђа, али  и папирне новчанице. Папирне помоћне новчанице нису биле добро решење, јер су се, услед лошег квалитета хартије, брзо хабале. С обзиром на то да економски проблеми нису решавани, министарству финансија Немачке је 1919/20. године упућен званични предлог за израду помоћног новца од порцелана на територији комплетне државе. Он је потекао из једне од најстаријих фабрика порцелана – Мајсен, односно њеног директора Макса Адолфа Пфајфера. Дизајн новчића – 10, 20 и 50 пфенига и 1, 2, 3 и 5 марака, предложио je Паул Бернер. Његова идеја је била да на новчићима буду грб, бакља, мост или животиње. Величина порцеланских новчића била је иста као код металног новца.Тако је настао и посебан дизајн за ове кованице. Осмислили су га вајар и сликар Емил Паул Бернер, који је радио у Мајсену, и гравер из Дрездена Фридрих Хернлајн, који је радио за државну ковницу у Фрајбургу. Поменута фабрика издавала је новчиће уз дозволу државе, а на њима је увек био препознатљив знак мајсенског порцелана – укрштени мачеви.
Уредбом министарства финансија Немачке од 31. децембра 1920. године производња помоћног новца од порцелана, глине и керамике дозвољена је областима и појединим градовима у којима су се налазиле фабрике за производњу порцелана, као и онима градовима који су то могли да финансирају – Готи,  Саксену, Битерфелду, Берлину и Крогу. На новчићима су се налазили мотиви из свакодневног живота, мотиви везани за пољопривреду, историјске догађаје и религију.
Држава је 1922. године забранила издавање помоћног новца. Међутим, такви новчићи су се и даље издавали, али без ознаке вредности, и то све до 1923. године, када је дефинитивно донета одлука о престанку њиховог емитовања.
Јубиларне медаље од порцелана и керамике издају се и данас.
Нумизматички фонд Музеја Војводине поседује малу колекцију порцеланских новчића (14 комада). У тој колекцији налази се једна медаља немачког песника Фридриха Шилера, издата поводом годишњице његове смрти, као и новчић из периода владавине цара Фердинанда II и новчић из 1773. године који је издао град Улм. Осталих 11 предмета су из 1921. и 1922. године; њих су издали градови који су за то имали посебну дозволу министарства финансија Немачке.

Снежана Добрић, виша кустоскиња, историчарка

* * *

Драга децо и драги родитељи

У време када је наша недељна дружења у Музејској играоници Музеја Војводине привремено прекинута и када је најмудрије да останемо код куће, одлучили смо да се сместимо у виртуелни свет и на тај начин дођемо право код вас у госте.

Дружимо се уз причу о Aладиновој и неким другим лампама, научимо нешто ново и направимо нешто креативно!!!

Материјал за играоницу можете преузети ОВДЕ.

 

* * *

Одевање деце

Одећа, као веома важан сегмент материјалне културе и показатељ многих културно-историјских збивања једног простора и времена, одувек је заузимала важно место у животном циклусу човека, наглашавајући његове одређене фазе у одрастању и сазревању. Прелазак из периода детињства у младалачко доба обележава се и променом начина одевања. Одевање деце у градским срединама, мењало се као и одећа одраслих, у складу са модним диктатима, који су потицали из разних европских центара, а пре свега из Беча и Будимпеште. Дечија одећа је заправо била пресликана одећа одраслих.

Током 19. века често се за децу израђивало одело инспирисано историјским костимом или војним униформама. Отуда и појава „матроског одела“. Оно се састојало  од широких звонастих панталона, блузе са широком морнарском крагном, мараме везане око врата и морнарског шешира са широким ободом. Ово одело се могло носити у разним приликама. Било је удобно и израђивано је конфекцијски, а због приступачних цена било је доступно најширим слојевима друштва. Равноправно су га носила деца оба пола. Ова врста дечије одеће носила се у свечаним приликама и зато је често срећемо на портретним фотографијама деце које су настајале у разним фотографским атељеима.  Најчешће су се дeца  у тој врсти одеће фотографисала приликом неких светковина и празника, као што је то на пример, „врбица“.

Ова врста дечије одеће је временом претрпела извесне трансформације, али се задржала веома дуго и то како у градским, тако и у сеоским срединама, а њени поједини елементи су и данас  присутни на савременој дечијој одећи.

Љубица Отић, музеска саветница, историчарка

* * *

Златник са ликом Светозара Милетића, изливен 1870.

Светозар Милетић (1826 – 1901) једна је од најзнаменитијих политичких личности српског народа северно од Саве и Дунава, вођа српског народа који је изражавао његове аутентичне, легитимне и природне тежње ка свом националном, културном и политичком ослобођењу и уједињењу.
Оснивач Српске народне слободоумне странке, оснивач и уредник политичког листа Застава, два пута биран за градоначелник Новог Сада,  посланик на српским народноцрквеним саборима и посланик на Угарском сабору, Светозар Милетић је био озбиљна претња аустроугарској власти.
Да би онемогућиле његово деловање, а његову странку обезглавиле и зауставиле у даљем наглом развитку, угарске власти су Светозара Милетића два пута осудиле на казну затвора. Први пут је то било 1870. године, када је Милетић осуђен на годину дана затвора.

На издржавање казне Милетић је кренуо бродом из Новог Сад у Вац (Угарска). Новосађани су га испратили, а на свим успутним станицама приређиван му је свечани дочек. Његов одлазак у затвор претворио се у протест упућен реакционарној пештанској влади и добио је карактер манифестације Народне странке и њеног програма.
Због огромне Милетићеве популарности, бечки трговац  Јован Бешлин наручио је 1870. златник посвећен Милетићевом првом издржавању казне у Вацу. Та тзв. Милетићева златица израђена је у величини малог и великог дуката. Са једне стране златника дат је Милетићев лик полуанфас, док је на другој страни грб Кнежевине Црне Горе, са пописом свих југословенских земаља на ловоровом лишћу.
Милетићева „златица“ у величини малог дуката, чува се у Музеју Војводине у збирци Политичари и политичке странке.   

Сузана Миловановић, музејска саветница, историчарка

* * *

Фотографије Новог Сада

Нови Сад је био инспирација првом српском фотографу Анастасу Јовановићу који је и начинио најстарије фотографске снимке Петроварадинске тврђаве. Фотографска делатност се врло рано развила у Новом Саду, о чему сведочи отварање првог фотографског атељеа 1854. године у власништву Георгија Кнежевића.
Свест о документарном значају фотографије наводила је многе новосадске фотографе да превазиђу фотографије настале у атељеима и забележе екстеријерне снимке града као и значајне историјске догађаје. Међу многобројним фотографима чија дела се чувају у Музеју Војводине, својим радом и талентом, издавјају се следећи фотографи: Георгије Кнежевић, Јохан Рехницер, Јозеф Сингер, Деже Вајда, Панић и Прокоп.

Милкица Поповић, музејска саветница - историчарка

• 
• 
• 
• 
• 
• 
•  

* * *

 

Срби граничари у одбрани Европе од заразних болести
 
Војна граница као санитетски кордон  имала је веома значајну улогу у одбрани Хабзбуршке монархије и других европских земаља  од куге и других заразних болести. Најважнији задатак Срба граничара  у миру био је чување санитетског кордона.
 О последицама куге у нашим крајевима  др Радивој Симоновић забележио је у својој књизи Куга у Срему године 1795. и 1796: „За доба турских ратова по нашим крајевима на Тиси, Дунаву и Сави, у аустријској војсци више је војника помрло од заразних болести него што је погинуло од турског оружја.“ Зато не чуди што је приликом организовања Војне границе, велика пажња посвећена уређењу кордонске службе.
Тако је и Банатска војна  граница добила 1769. године Кордонски регулатив на основу којег је формирана гранична кордонска служба. Кордон се делио на миран, сумњив и опасан период. У Илирској регименти кордонски ланац имао је у редовно време 54 страже, а у време куге 98. Посада је била смештена  у дрвеним чардацима и  колибама направљеним од земље и трске које су образовале међустраже на раздаљинама од дванаест до тридесет минута хода.  Кордон је подељен на три кордонске команде: Горњу кордонску, чије је седиште било у Панчеву, Средњу кордонску, са седиштем у  Белој Цркви, и Доњу кордонску команду у Оршави. Према једној кордонској табели из 1769. године, на секторима банатских регименти стражарило је у мирном времену 406 људи, у сумњивом 844, а у опасном 1.286.
Дуж граничарског кордона су се налазили чардаци (стражаре); приземље је служило за опште склониште, а на спрату је била осматрачница, одакле је стражар могао да види чардаке лево и десно од себе, а пред собом је имао чист видик према турској граници. На подводним теренима крај река, чардаци су били подигнути на дрвеним или зиданим стубовима, степенице-дрвене мердевине водиле су на спрат, а крај њих се налазио чамац помоћу кога се у доба поплаве долазило до чардака.
Између чардака, односно испред њих, налазио се мало издигнут пут којим су наоружани стражари шетали осматрајући простор према Турској,  који је морао бити без шуме и шибља. Крај сваког чардака налазио се висок сигнализациони стуб, на чијем је горњем делу била везана слама или сено. Оно је паљено у случају опасности, а светлост се далеко видела. Граничари су били обавезни да се одмах појаве на одређеном месту како би спречили опасност, или  похватали људе који су успели да недозвољено пређу кордон. У једном чардаку било је најмање два, али и више − до седам стражара, према томе да ли је био опасан или безопасан степен приправности на кордону. Стража се смењивала једном недељно.
Кордонска служба била је прилично тешка, нарочито у Влашко-илирској регименти. Она се простирала дуж 57 немачких миља или 114 часова хода у дужини и за њено обезбеђивање било је потребно преко 400 људи, док је Немачко-банатској регименти је требало око 200 људи. У временима опасности кордон су потпомагале шајке које су патролирале на Дунаву. Активан граничар имао је годишње 52 дана кордонске, 49 дана унутрашње службе и 38 дана војних вежби, свега 139 дана да одслужи. У сумњивом и опасном  контумацком периоду  време контумацке службе се повећавало.
Контумаци су биле установе у којима су лица и роба из Турске, морала да издрже карантен, односно пробу здравља да би се видело да ли имају у себи кужних клица, које су се морале појавити за време карантена.
У Банату су била два контумаца: један у Панчеву, а други у Жупанеку, нешто северније од Старе Оршаве, на румунској страни Банатског кордона. Контумац се састојао од већег броја зграда на пространом земљишту, првобитно ограђеном високим и дебелим палисадама, а после 1770. године, зидом од печених цигала. Са спољне стране, био је обично ископан јарак, од неколико метара дубине и ширине.
Сваки контумац се према намени  делио на два дела: спољни, помешан или изложен опасности (експониран) и на унутрашњи (неекспониран), непомешан или неизложен. У спољном делу су биле такозване колибе, са по четири собе и по два лежаја, за смештај путника, који су издржавали карантен; једна таква колиба за смештај високих лица, одељење за разговоре аустријских  и турских поданика  (парлаторија), болница (лазарет), мртвачница, тамница, одељење за кађење писама и других списа, магацини за смештај и чишћење робе, која је долазила из Турске у цесарско-краљевске земље. У унутрашњем делу су се налазиле зграде за становање контумачког становништва и њихових породица, крчма, месара, пекара, зграде за контумачка кола која су довозила и извозила робу и друге зграде.
Проба здравља (карантен) делила се, као и кордони, на три степена. Први степен − мирни или несумњиви, када није било куге на Балкану, други степен − сумњиви или опасни, када се знало да куга негде постоји или хара на Балкану, и трећи степен − када је епидемија куге била у близини аустротурске границе. Прекршаји против контумацких прописа, прелажења преко кордона строго су кажњавани.
Према другом делу Генералног санитетског норматива од 2. јануара 1770. г. којим је до детаља регулисана санитетско-кордонска служба на граници према Турској карантен је трајао како за људе и стоку, тако и за робу у времену првог степена предострожности 21 дан, за време другог степена 28 дана, а трећег степена 42 дана. У времену трећег степена, могао се контумац за извесно време затворити, ако се  процени да је опасност веома  велика, јер је прекид сваког саобраћаја био најбоља заштита. Сва лица која су издржала карантен добијала су приликом изласка из контумаца потврду о томе (Sanitätsfede). У Музеју Војводине чувају се две санитетске потврде из панчевачког контумаца, писане на немачком језику, оверене печатом контумаца и  потписима надлежних власти. Санитетска потврда  из  1769. г издата је оцу Никону из Бугарске, старом 35. година. У потврди се наводи да је у контумацу провео 21 дан и да је отпуштен потпуно здрав. Санитетска потврда из 1835. издата је Јанку Јовановићу из Босне, старом 30 година. У потврди са наводи да је примљен у контумац 28. новембра 1835. и да је пуштен 7. децембра 1835. године. Отпуштен је потпуно здрав.
Куга и друге заразне болести налазиле су своје путеве, али је свакако захваљујући овакој организацији санитетског кордона, дисциплини и поштовању санитетских прописа  њихово ширење смањено и бројни људски животи спашени.

Веселинка Марковић, музејска саветница - историчарка

* * *

Долина златних шлемова

Слушајући извештаје о корони, невољи која нас је већину затворила у куће, неко је рекао да је Србија земља са највише медаља на спортским такмичењима по глави становника.  Имамо ми много посебности, једна од њих је и да наша земља чува три позлаћена римска шлема из ИВ века. Једина земља на свету која се може похвалити оваквим културним благом јер на читавом свету њих је свега десетак. Три чувена шлема се чувају у Музеју Војводине. На нашој сталној поставци они се шепуре уживајући у уздасима дивљења и стручњака и лаика и деце...свих.

Док се ускоро поновео не погледамо очи у очи да и Вама отму уздах дивљења или измаме поновни, уживајте у причи о шлемовима кроз одличан документарни филм Долина златних шлемова.

Како о шлемовима пише Национална географија прочитајте на овом линку.

* * *

Музејска Виртуелна е-Свезналиц@

Музејска е-Свезналиц@ је мобилна апликација проширене реалности. Намењена је деци узраста од 5 до 10 година. Кроз ову виртуелну авантуру од данас можете и из свог дома.

 

 

 

Упутство: 
1. Преузмите публикацију ОВДЕ
2. Инсталирајте апликацију Музејска е-Свезналиц@ уз помоћ QR кода или из Гугл продавнице
3. Скенирањем појединих страна публикације наћи ћете се у друштву анимираних јунака Мие, Божидара и кустоса Музеја који вас воде кроз изложбу и причају неке од најинтересантнијих музејских прича. После сваке приче очекује вас задатак који ће вас забавити, али и ставити у улогу правог истраживача културне баштине.

* * *

Секретер са цртежима градова и пејсажа Војводине

Профани намештај, домаће и стране провенијенције, који је употребљаван на територији Војводине сведочи нам о култури становања племићких и грађанских породица протеклих векова.
На сталној поставци Музеја Војводине у оквиру сегмента културне историје налази се веома занимљив комад намештаја – секретер из 1827. године. У колекцију музеја доспео је откупом 1960. године од једне старе суботичке породице. Овај секретер припада бидермајеру који се у земљама средње Еуропе јавља између 1815. и 1848. године. У смислу стила, али духа времена, бидермајер је свој најбољи израз нашао управо у култури становања и опремања грађанских ентеријера. У ентеријеру секретер се  најчешће налазио у соби за примање или у салону и сматран је женским намештајем.
Секретер заузима посебно место међу предметима ове врсте јер је мајстор који га је израдио оставио запис. Сигнирање намештаја није била уобичајена пракса и самим тим представља известан раритет. Запис је на мађарском језику и у преводу гласи „Колонић Шандор израдио је овај орман као ремек у Мариа Терезиопољу“. На основу овог знамо да је секретер израђен као предмет за полагање мајсторског испита (ремек) у данашњој Суботици (Мариа Терезиопољу).
Секретер у затвореном облику изгледа прилично једноставно, готово неупадљиво. Израђен је од ораховог фурнира, а једини украс споља чине црно бајцовани стубови и калота у облику урне на врху. Међутим, унутрашњи део открива квалитет занатске обраде и вештину мајстора. Састоји се из три основна дела: доњи део затварају врата са три фиоке, средњи део чини плоча која се спушта и служи за писање, а изнад ње се налази део са фиокама и отвореним претинцима  који привлаче изузетну пажњу. Поред отворених претинаца са огледалима, украса у вису шаховских поља, секретер има четрнаест фиока које су украшене интарзијом. На њима су приказани цртежи градова и пејзажи тадашње Јужне Угарске. Горња фиока има натпис и на њој је приказана нова градска кућа слободног краљевског града - данашње Суботице. Међу осталим цртежима препознаје се црква Свете Терезије у Суботици, панорама Сомбора, Титела и других градова.
Као код свих секретера ове врсте и овај у Музеју Војводине има скривене фиоке и претинце. Видљиве и тајне фиоке служиле су за смештање личних и вредносних ствари: мањих предмета од стакла и порцелана, сувенира са путовања, предмета добијених на поклон и других успомена. У њима су се чувала писма и дневници што је у духу тог времена био део опширне интимне коренсподенције. Сваки секретер носи печат свог власника, као и  личне приче које чекају да буду откривене.

Александра Стефанов, кустоскиња - историчарка уметности

* * *

Са нашом интерактивном публикацијом Музејска лепезица проведите време код куће са својим дететом, а када карантин прође очекујемо Вас у Музеју Војводине.

Преузми публикацију ОВДЕ.

 

 

 

 

* * *

Данас вам доносимо причу о хигијени у време Другог светског рата.

ПАРТИЗАНСКО БУРЕ – САНИТЕТ У ВОЈВОЂАНСКИМ ПАРТИЗАНСКИМ ЈЕДИНИЦАМА

Већ у првим месецима НОБ-а поставило се питање здравственог збрињавања рањених и болесних бораца. Једна од првих активности позадинских активиста било је организовање курсева за болничарке, које су на себе преузимали лекари и друго стручно медицинско особље које се у почетку прикључивало НОП-у.
Илегалне базе, организоване у свим деловима Војводине, имале су за једну од главних намена смештај рањених бораца на негу и опоравак. Касније се на Фрушкој гори организују болнице. Нарочито је позната болница на Рохаљ-базама, главном логистичком центру сремских партизана. Како су партизанске јединице расле и развијале се, тако се у свакој од њих стварала санитетска служба. Временом су у њих улазили угледни лекари.
 „Партизанско буре“ са Рохаљ-база је направа која је служила за дезинсекцију одеће. Одећа се постављала на дрвене летвице или штапове, послагане унутар бурета, тако да не додирује метални зид бурета. Испод њега би се наложила ватра и висока температура убијала би паразите у одећи. Направа је била најбоље средство за превенцију тифуса, опаке заразне болести коју преносе ваши које се завлаче у одећу.
    Овај британски изум из Бурског рата уведен је, као обавезна санитетска опрема у јединице НОВ-а и ПОЈ-а у пролеће 1942. године, Статутом пролетерских бригада. Међутим није их било довољно, што је изазвало велику епидемију пегавог тифуса у јединицама Главне оперативне групе уочи битке на Неретви.
Обај интересантан експонат, када карантин прође, можете видети на сталној поставци Музеја Војводине о историји прве половине 20. века у објекту у Дунавској 37.

* * *