Има укус као бибер, а не мирише на бибер. Шта је то?

Ова биљка је позната у народу као: водени папар, водена паприка, папричњак, водена биберка, љутичевина... Ради се о усправној, односно придигнутој биљци, која може да нарасте до 60 цм у висину. Биљка цвета од јула до октобра. У ботаничкој литератури папрени дворник је позната и као Polygonum hydropiper L. (гр. polys = много и гр. gony = колено). Семена неких врста из овог рода, као нпр. велики дворник (Polygonum lapathifolium L.), су почетком средњег века у Немачкој намерно сакупљана у природи за људску исхрану (Behre, 2008). Други делови биљака, попут листова, луковица, корена, ризома самониклих биљака су такође коришћени у људској исхрани током људске историје. Међутим, ови делови изузетно ретко могу да се пронађу на археолошким локалитетима.

„Некада давно живела је у селу сиромашна удовица са сином јединцем, Василијем. Био је марљив и згодан момак. Многе девојке у селу су се загледале у њега. Међутим, он није обраћао пажњу на њих. Од раног јутра до мрака вредно је радио у пољу. Једном предвече, у повратку кући, отишао је на реку да се опере, предахне и ужива у заласку сунца. Није знао да је у реци живела русалка која га је свако вече посматрала скривена међу локвањем. Гледајући га нежно уздахну.

– Ах – прошапута русалка – ако ме волиш, да ли би живели заједно у речним дубинама? Види како сам лепа под хладном водом. –
Тада је Василије угледа. Он одби да напусти земљу и своја поља и да оде са прелепом русалком да живи у води.
– Ако нећеш да пођеш са мном – рече бесно русалка – онда те неће имати ниједна! Претворићу те у цвет у пољу ражи! –
И цвет буде плав као што су Василијеве очи биле. У знак сећања на изгубљеног младића људи назваше цвет различак.“

Украјинска бајка (Florets.ru 2017)

По светским мерилима, обична пепељуга спада међу 18 најзначајнијих корова који наносе највише штете усевима. По археоботаничким мерилима, ова коровска врста је значајнија и од најпроминентнијег корова из познате народне изреке – кукоља. Пепељуга је верни пратилац усева још од појаве првих ратара на овом подручју у млађем каменом добу, пре осам миленијума, све до данас.

Обична пепељуга је, међутим, много више од обичног корова. Њени листови као и семена су јестиви. Листови пепељуге су веома прихватљива замена за спанаћ. Укус је додуше бљутав, али се може побољшати додавањем ароматичног биља. Иако су листови пепељуге веома хранљиви не препоручује се конзумирање у већим количинама! Ситно семе обичне пепељуге се лако скупља у већим количинама са претходно пожњевених или напуштених њива. Бере се тако што се врхови оцвале биљке остружу руком, а затим се трљањем дланова семенке ослобађају од љуске. Семе је пуно хранљивих материја (угљени хидрати 49%, протеини 16%). Оно се меље и додаје пшеничном брашну од којег се потом прави хлеб. Такође, од семена се могу справљати каше. Додуше, семе би пре коришћења требало преко ноћи обавезно потопити у воду и добро испрати како би се из њега испрали сапонини!

Купина је збирно име за многобројне врсте рода Rubus са црним плодовима. Иако купина расте на шест континената (осим Антарктика), подручја са највећом генетском различитости купине су Северна Америка и Европа. Само у Европи постоји неколико стотина подврста и облика који се тешко разликују. Обични скупљачи купине не маре за ове ботаничке поделе, њих интересује где расту купине са крупним плодовима и где их има у изобиљу, а где нпр. расту купине са малим, али слатким плодовима и сл.

Купина је жбун. Оно што берачи купине добро знају је да је на њој све бодљикаво – гране, листови, па чак и петељке листова и цветне стапке. Размножава се семеном и вегетативно. Због тога што се размножава изданцима, веома је тешко обуздати њен раст у археоботаничкој башти Музеја. У једном од првих сачуваних писаних докумената у којима се помиње купина, Катон Старији (3-2. век п. н. е.) у свом делу О пољопривреди (De re rustica [De Agricultura]) препоручује да се купина плеви као коров (spinas runcari). Стога и не чуди да понегде у свету представља штетну, непожељну врсту. Купина је одлична пионирска врста. Она ствара услове за поново пошумљавање девастираних подручја. Унутар њене густе и трновите вреже дрвеће може поново, несметано да се развија.

Јечам (Hordeum vulgare L.)

Јечам припада најужем кругу биљака које су праисторијски људи међу првима успели да приведу култури. Иако ова врста има немерљив значај као непрекидан извор хране од појаве првих ратара и током целе праисторије често археолози, при набрајању главних житарица, помињу јечам у другом плану, у сенци „примитивних“ врста пшенице. У Војводини не постоји праисторијско насеље где нису пронађени остаци ове биљне културе.

Као прародитељ јечма сматра се дивљи јечам (Hordeum spontaneum K. Koch). Ради се о тзв. дворедом јечму код кога су зрна у класу симетрично распоређена – са обе стране класног вретена налази се само једно зрно. Међутим, први ратари су сејали вишереди, шестореди јечам. Недавна истраживања су показала да је мутација само једног гена одговорна за прелазак са дворедог на шестореди јечам. Шестореди јечам у свом класу има три пута више зрна од дворедог.

Остала народна имена: спелта, пир

На великом броју интеренет сајтова који популаришу „здраву храну", крупник је означен као најстарија житарица. Исти извори наводе да ова култура води порекло из јужне Азије, те да је на Блиски исток дошла пре око 9.000 година... Маркетинг и наука не иду сваки пут руку под руку. Крупник јесте древна житарица, али не и најстарија!

Последњих неколико година крупник је доживео ренесансу и продаје се као један од главних производа у радњама са „здравом храном". Могући разлог његовој популарности је да људи сматрају како је ова житарица „здравија", „природнија", односно да селекцијом и укрштањем није далеко одмакла од „изворног облика" као што је нпр. модерна пшеница „изобличена".