Уров (Vicia ervilia [L.]Willd.)

Уров је древна махунарка која се код нас у великој мери узгајала у бронзаном добу (2000–850. г. п. н. е.). У истом периоду се од махунарки на подручју Војводине узгајају сочиво, грашак и боб. Угљенисани остаци семена урова се на археолошким локалитетима прате од бакарног доба и Костолачке културе (Гомолава код Хртковаца), док се у гвозденом добу примећује лагани пад производње ове ниске културе, која у махунама скрива карактеристична, „ћошкаста" семена. Иначе, уров спада у групу тзв. „осам примарних усева" са почетка неолитске аграрне револуције. Данас се уров узгаја још само у појединим медитеранским земљама, а у нешто већој мери у Турској. Енглески назив за ову биљку (биттер ветцх) указује да су семена урова горка, па чак и токсична за људе. Међутим, уколико семена одстоје у води, али и током кувања, она губе токсичне материје. Римљани у најмању руку нису волели ову биљку. Сматрали су да је уров добра сточна храна, као и храна за најниже слојеве у друштвеној хијерархији. Па ипак, уров су јели чак и цареви. Тако Плиније Старији наводи како је уров „излечио" цара Августа.
Зрна урова се кувају. Користе се за прављење каша, али и као додатак супама и чорбама.
Уров је једногодишња, ниска биљка. Она у висину може да нарасте тек неких пола метра. Као и све махунарке уров је способан да својим кореном веже азот из ваздуха. Има беличасте цветове са љубичастим примесама. Махуне су релативно мале, дугачке су свега 2–3 цм. У њима се развијају 2–4 зрна. У медитеранским земљама се традиционално сеје од октобра до децембра. Уров је у башти Музеја Војводине био посејан још у августу 2013. Веома добро је пребродио, додуше веома благу зиму 2013/14.

Сочиво (Ленс цулинарис Медик.)

– Ево, сасула сам ти у пепео зделу сочива, па ако је за два сата отребиш, можеш с нама заједно.
...
– Ој ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим:

Добре у лончић,
лоше у желудчић!
...
Голубице климаху главицама и кљуцкаху: кљуц, кљуц, кљуц, а затим и друге почну: кљуц, кљуц, кљуц, те сва добра зрнашца отребе у зделу.

„Пепељуга", Јакоб и Вилхелм Грим

Састрица (Lathyrus sativus L.)

Морам да признам да састрица има најлепши цвет у археоботаничкој башти Музеја Војводине – барем до сада. Али, вероватно ни мени, као ни многим житељима праисторијске Војводине није могло бити јасно да конзумирање плодова биљке која има овако леп цвет може да доведе до парализе доњих удова код људи? Вероватно је то и један од разлога зашто су је и даље узгајали. Данас, међутим, узгаја се углавном као храна за стоку.
Током Шпанског рата за независност од Наполеона састрица је била главни састојак сиротињске хране. Франсиско Гоја је ову храну овековечио на једној графици. На слици је приказана сиротиња која преживљава ратне године на каши направљеној од брашна састрице. Једна особа лежи на поду, већ обогаљена од конзумирања ове биљне културе.

Просо (Panicum miliaceum L.)

Била једном једна сиромашна, добра девојчица која је живела сама са својом мајком. Нису имале ништа да једу. Стога девојчица отиђе у шуму и тамо сретне једну стару баку која је већ знала за њену муку. Старица јој даде лонац који, кад му се каже: „Лончићу, скувај нешто", он скува веома укусну, слатку кашу од проса, а кад му се каже: „Лончићу, престани", он престане да кува.
Девојчица однесе лонац кући код своје мајке. Од сада више нису биле сиромашне и гладне. Јеле су слатку кашу кад год би то пожелеле.
Једном, кад је девојчица изашла из куће, рече мајка лонцу: „Лончићу, скувај нешто". Он скува кашу и мајка се наједе. Сад је мајка хтела да лонац престане да кува, али она није знала речи да га заустави. Лонац настави да кува кашу, каша прекипе и прекри целу кухињу и кућу, затим другу кућу, а потом и целу улицу. Лонац као да је хтео да својом кашом нахрани цео свет, као да у свету влада највећа несрећа и глад. Кад је каша стигла до последње куће, девојчица се напокон врати кући и рече: „Лончићу, престани". Лонац истог трена престаде да кува. Ко је после овога хтео да се врати у град морао је да се пробије до своје куће једући кашу.

Јакоб и Вилхелм Грим,„Слатка каша"

Пискавица (Trigonella foenum-graecum L.)

Остала народна имена: грчко семе, козји рог

Генерално, угљенисана семена пискавице се проналазе ретко на археолошким локалитетима. Иако су археоботанички налази у свету спорадични, верује се да је ова једногодишња махунарка узгајана већ почетком бронзаног доба у југоисточној Азији. Неугљенисана семена пискавице, заједно са плодовима коријандера, откривена су у једној корпи у Тутанкамоновој гробници у Египту. Код нас је до сада пронађено свега једно угљенисано зрно на археолошком локалитету Врањ код Хртковаца, у Срему. Потиче из 1. или 2. века нове ере и везује се за римски период.

Наут (Cicer arietinum L.)

Народни назив за ову биљку су још леблебија, сланутак, слани грах.

Наут је данас трећа по значају махунарка у свету (одмах после пасуља и грашка). Семе наута се од давнина често користило у исхрани људи. Први налази ове махунарке потичу још пре око 9.000 година.
Незрело семе наута се љушти из махуна и припрема као млади пасуљ или грашак. У источним земљама леблебију мељу у брашно и од њега праве посебно пециво, или га у одреденој размери (10–20 %) мешају с пшеничним брашном и потом пеку посебну врсту хлеба. Боја семена наута се креће од крем, жуте, смеђе, зелене до црне боје. Наут је један од уобичајених додатака осталом поврћу за припремање кускуса, традиционалног јела северне Африке. Скувана и згњечена у пире семена наута се користе и у прављењу хумуса. Међутим, прва асоцијација за леблебију код нас је Македонија и тамошњи специјалитет – пропржене семенке, које се грицкају као кокице, или семенке бундеве и сунцокрета.