Osim što je neraskidivo vezana za osobu koja je nosi, tako da praktično postaje simbol njenog identiteta, obuća stoji u posebnoj vezi i sa tlom, zemljom po kojoj se u toj obući hoda. Ovakva dvojna veza postavlja obuću u grupu liminalnih objekata, predmeta koji se nalaze u graničnom području koje je uvek praćeno raznim verovanjima. Budući da je obuća simbol putnika, prelaska sa jednog mesta na drugo, sa njom se posebno postupa u običajima koji označavaju prelaz iz jednog statusa ili perioda u drugi (npr. u svadbenim i božićnim običajima).

 

U mnogim religijskim tradicijama, običaj je da se pri ulasku na sveta mesta obuća skida u znak poštovanja (zoroastrizam, budizam, islam), čime se naglašava odvojenost viših sfera od svakodnevnog i običnog, diskontinuitet svetovnog i religijskog. Ovakva verovanja su u korenu arhaičnih običaja da se gostu prvo izuje obuća i ritualno operu noge. Slično tome, u bajkama se pomoću specijalne obuće ulazi u drugi svet.

Pored toga što su postojala pravila u vezi sa nošenjem određenih vrsta obuće, pravilima i zakonima su bile su uređene i njihova zanatska proizvodnja i prodaja. Arhivski i materijalni izvori ukazuju na značaj koji su zanatlije imale u privrednom, ali i društvenom i kulturnom životu u prošlosti.

Dr Tatjana Bugarski