Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Arhiva

Kom obojci, kom opanci!

. Posted in „Ja nosim vas, vi nosite mene“ - TRENUTNA IZLOŽBA


Vojvodinci, Banat, Rumuni, 1890.


Izbište, Banat, Srbi, 1918.

Obojak je pravougaoni komad tkane materije koja se u prošlosti obavijala oko nogu. Istorija obavijanja nogu komadom tkanine seže u daleku prošlost i zbog jednostavnosti svoje forme predhodi  čarapama. S obzirom na specifičan način nošenja, obojci su, u našim krajevima, nošeni uz tip opanaka sa  dugim kaiševima  (sabranci i kaišari). Uloga dugih kaiševa na opancima je bila da učvrste obojak za nogu. Ova vrsta zaštite za noge, koja je u Vojvodini i bliskim geografskim krajevima poznata pod nazivom obojak (rumunsko stanovništvo ga naziva obeie), egzistirala je kao deo  tradicionalne odeće do prve polovine 20. veka među stanovništvom karpato-balkanskog porekla – Srbima, Rumunima Banaćanima, Šokcima-Hrvatima.  Kod Srba i Rumuna muškarci su nosili obojke sa opancima skoro do polovine 20. veka, dok su ih žene prestale nositi znatno ranije. Obojcima se: „Uvija (...) celo stopalo i noga do listova. Preko obojaka na stopalu su se preplitale „muke“, s jedne ivice opanka na drugu. Iznad stopala su se „muke“ obavijale oko noge sve dokle su dostizali obojci. „Muke“ su se završavale kukicama i njima su se pričvršćivali za obojke. Opanci sa obojcima su se više nosili zimi. “ (Radulka Marković, „Stara srpska narodna nošnja u Sevaernom Banatu“, Glasnik etnografskog instituta SANU I, 1-3 Beograd 1952, 464).

Rajko Radojev iz Kruščice (Banat) pokazuje kako se vezuju obojci, 1953.

Obojke su izrađivale žene u domaćoj radinosti. Tkani su „u četiri niti“ , tzv.  keper tkanjem, na uskom horizontalnom razboju sa četiri nićanice. Keper spada u drevne tehnike, pomoću koje se dobija otporna tkanina sa karakterističnim dijagonalnim uzorkom. Takođe, keper je tkanina koja ima lice i naličje, za razliku od tzv. običnog platna. Vuna je bila i u osnovi i u potki obojka. Koristila se tzv. „prepredena“ vuna, koja je bila dosta tanka i čvrsta. Žene su i prele i tkale obojke, a u starija vremena, do kraja 19. veka su i bojile vunu prirodnim bojama, koja se tada nazivala „streka“. Obojci su tkani kao jedno dugačko parče tkanine, koje se kasnije, kada bi došlo vreme za upotrebu, presecalo na pola, po kraćoj strani.


Rajko Radojev iz Kruščice u starijoj muškoj nošnji. 1953.

Komplikovan način obavijanja, kao i samo jedan tip obuće sa kojim su pristajali, a to su bili opanci, doveli su do napuštanja ovog odevnog predmeta, koji je zamenjen čarapom.

Katarina Radisavljević, muzejski savetnik