Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Mak (Papaver somniferum L.)

.

Mak je jedna od najstarijih kulturnih biljaka. Gaji se već nekoliko hiljada godina kao hranljiva, lekovita i industrijska biljka – uljarica. Međutim, mak ne pripada grupi tzv. „osam primarnih useva" koje su domestifikovane u oblasti „Plodnog polumeseca" na Bliskom istoku. Pretpostavlja se da je mak priveden u kulturu u oblasti zapadnog Mediterana i odatle naknadno prenet u jugoistočnu Evropu. Mak se u Vojvodini uzgaja u velikom stilu od bronzanog doba. A svi znamo i zbog čega:

„... mesto leba mesa bela,
princes krofne – vangla cela,
suvih šljiva i koljiva
i rezance s' makom
E, kad se samo setim
al' se nekad dobro jelo, baš"

Đorđe Balašević, Al' se nekad dobro jelo

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Lepljivi muhar

.

Lepljivi muhar (Setaria verticillata [L.] P. Beauv.)

„Potom pođe kući, poseje zrno ječma i odmah iz njega izraste veliki divni cvet, nalik na lalu, ali je latice imao skupljene, kao da je još samo pupoljak."

„Palčica", Hans Kristijan Andersen

Da li vam se ikad dogodilo nešto slično kao u gore pomenutoj bajci, da posejete jednu biljku a da vam nikne neka druga? Upravo se to dogodilo u arheobotaničkoj bašti 2014. godine. Iako je na jednoj parcelici posejana puna šaka sitnog zrna italijanskog muhara (Setaria italica), na parceli je nikla jedna druga vrsta, srodna ovoj drevnoj kulturi – lepljivi muhar. Doduše, nikao je i italijanski muhar, ali više kao „korovska" primesa lepljivom muharu; a trebalo je da bude sasvim obratno.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Obični lanik

.

Obični lanik (Camelina sativa [L.] Crantz.)

Obični lanik je drevna biljka uljarica koja se po Evropi raširila kao korovska primesa u usevu lana tokom neolitske agrarne revolucije. Dugo se verovalo se da je lanik zapravo degenerisana ili izmenjena biljka lana, pa se tako u prvim opisima ove biljke pominju imena kao što je pseudolan ili lažni lan (engl. false flax). Prvi arheobotanički nalazi lanika potiču iz vremena od pre oko pet milenijuma. Međutim, ova biljka se uzdigla u rang samostalne kulture tek u bronzanom (oko 2000–850 g. p. n. e.), odnosno za vreme starijeg gvozdenog doba (oko 850–250 g. p. n. e.), uglavnom na istoku i jugoistoku Evrope. Prisustvo ugljenisanih semena lanika utvrđeno je na nekoliko naših arheoloških lokaliteta, pre svega na Feudvaru, Židovaru i Gradini na Bosutu. Uzgoj lanika kao samostalne kulture bio je raširen u Evropi sve do oko šestog veka nove ere. Do početka Drugog svetskog rata ova uljarica je još uvek bila cenjena u istočnoj i centralnoj Evropi. Koriščćena je kao sirovina za uljane lampe.

Arheobotanička bašta u Muzeju vojvodine: Lan (Linum usitatissimum L.)

.

Procvetao lan. Imao je divne plave cvetove, meke kao leptirova krila, samo još malo nežnije od njih.
Ali jednog dana dođoše ljudi, pograbiše lan za stabljiku i iščupaše ga zajedno s korenjem; mnogo je to bolelo. Staviše ga u vodu, njemu se učini da tone, a onda ga držahu nad vatrom, kao da će ga ispeći. Strahota jedna!
Ali beše mu sve gore. Šta sve nisu s njim radili: i lomili ga, i mlatili, i močili, i češljali, skidali pozder iz njega.
A onda stiže na preslicu: fr... fr...
I tako govoraše čak i kad se nađe u tkačkom razboju, a potom se pretvori u divnu trubu platna.

„Lan", Hans Kristijan Andersen (1849)

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Lalemancija

.

Lalemancija (Lallemantia iberica [Bieb.] Fischer & C.A. Meyer)

Ove drevne uljarice se možda priseća još po koji stanovnik bivše SFRJ. Naime, još 60-ih godina prošlog veka se u Makedoniji gajila biljka čudnog imena – lalemancija. Njene semenke su bogatim masnim kliselinama, seme sadrži i do 38% ulja. Ulje dobijeno njihovom preradom koristi se u ishrani, ali i industriji (lakovi, boje, sapuni, linoleum). Hladno ceđeno lalemancijino ulje verira između svetlo do tamnožute boje, dok je ekstrahovano zelenkasto. Na vazduhu se brzo suši. Početkom prošlog stoleća se u severozapadnim delovima tadašnje Persije koristilo kao gorivo za rasvetu. Osim toga, lišće lalemancije se tamo jede i kao salata.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Korijandar

.

Korijandar* (Coriandrum sativum L.)

Korijandar je jednogodišnja aromatična i lekovita biljka iz porodice štitarki (Apiaceae). Biljka je visoka između 30 i 60 cm. Cvasti su bele, sastavljene od sitnih cvetova. Plod je okruglast (šizokarp) – sastavljen od dva simetrična, čvrsto spojena merikarpa, koji se ne odvajaju ni kad plod sazri. Unutar ploda nalaze se kanali u kojima je etarsko ulje. Čitava biljka, a naročito zeleni plodovi neugodno mirišu – na stenice (grčki κόρις = stenica). Osušeni zreli plodovi, međutim, imaju veoma ugodan i jak aromatičan miris. Imaju ljutkast, a ujedno sladunjav ukus. Korijandar se uglavnom seje u rano proleće, u martu, a period od nicanja do sazrevanja plodova traje 90–120 dana.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Italijanski muhar

.

Italijanski muhar (Setaria italica [L.] Beauv.)

Ostala narodna imena: italijansko proso, klipasti muhar

Malo ko zna da se na ovoj kulturi zasniva drevna kineska civilizacija, odnosno da je ovo bila glavna žitarica u neolitskoj Kini. Italijanski muhar je u kulturu priveden pre oko 8.000 godina u širokom lesnom pojasu oko reke Jangce u Kini. Međutim, prvi nalazi ugljenisanih zrna ove biljke u centralnoj Evropi su pronađeni tek u arheološkim slojevima iz 2. veka p. n. e. Nalazi italijanskog muhara, doduše malobrojni, beleže se na arheološkim lokalitetima u Vojvodini tek od bronzanog, odnosno gvozdenog doba. Međutim, klipasti muhar se u Evropi nikad nije sejao na većim površinama. Štaviše, ova drevna kultura je kod nas postala značajana korovsko-ruderalna biljka. Niski prinos je glavni razlog što ova biljna kultura nije imala veću ulogu u našem ratarstvu.