Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Divlja dlakava pšenica

.

Divlja dlakava pšenica (Dasypyrum villosum [L.] Candargy [1901])

(Sinonimi: Secale villosum L. [1753],Triticum villosum [L.] Bieb. [1819], Agropyron villosum [L.] Link [1827], Haynaldia villosa [L.] Schur. [1866], Pseudosecale villosum [L.] Degen [1936])

Divlja dlakava pšenica je divlji srodnik biljnih kultura iz roda pšenice (Triticum L.), ali i raži (Secale L.). Ovu u oblasti Mediterana široko rasprostranjenu vrstu prvobitno je opisao čuveni botaničar i prirodnjak Karl Line sredinom 18. veka. Međutim, biljka je od tada više puta menjala naziv. Ovu pšenicu su vezivali za skoro svaki rod iz tribusa Triticeae. To i nije čudo s obzirom na njene morfološke karakteristike koje su veoma slične jednozrnoj pšenici (Triticum monococcum) i raži (Secale cereale). Upravo zbog ove činjenice je arheobotaničarima trebalo malo više vremena da je identifikuju. Prvobitno su ugljenisana zrna pronađena na arheološkim lokalitetima identifikovana kao „korovska raž", sve do momenta kada su se u sve većem broju pronalazile karakteristične račve klasića. Nalazi divlje dlakave pšenice se od tada konstantno beleže. Ostaci ove biljke su pronađeni u neolitskim i bakarnodobnim slojevima na Gomolavi kod Hrtkovaca. Najveći broj nalaza, međutim, potiče iz gvozdenog doba (Gradina na Bosutu, Feudvar, Čarnok kod Bačkog Dobrog Polja). Nalazi upućuju na činjenicu da se radi o korovu ozimih žitarica. Međutim, jedan nalaz sa Gomolave upućuje i na mogućnost da se ova biljka zajedno sejala (kao jedna vrsta sumešica) sa jednozrnom pšenicom.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Šafranika (Carthamus tinctorius L.)

.

Šafranika je jednogodišnja biljka. Ona može i da prezimi. Ova „boca“ može da naraste do visine kuka prosečnog čoveka. Boja njenih cvetova varira od žute do narandžastožute. Postoje i tipovi šafranike čiji se cvetovi javljaju u nijansama od bele do narandžastocrvene boje. Osim bodljikavih formi ove biljke, poznate su i sorte bez bodlji. Ove poslednje se, međutim, još nisu „dokazale“ u proizvodnji. Danas se šafranika uzgaja kao uljarica. Ulje se nalazi u plodovima, tzv. ahenama. Ahene su poput malih, zaobljenih semena srodnog suncokreta. Međutim, one su tvrđe. Ulje šafranike je bogato višestruko nezasićenim masnim kiselinama. Zbog toga se upotrebljava i u ishrani – za salate. Zagrevanjem se smanjuje njegov kvalitet. Kako biljka može da izdrži sa malo vode, uglavnom se uzgaja u onim predelima gde su leta suva i topla. Ulje se koristi i u proizvodnji sapuna, firnisa, uljanih boja, lakova i dr. Plodovi šafranike i nedovoljno pročišćeno ulje korišćeni su u narodnoj medicini, jer deluju kao jak laksativ. Međutim, upotreba ulja dobijenog iz plodova ove biljke donedavno je imala sporedni karakter.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Bob (Vicia faba L.)

.

Svi znaju za izreku: „Ne vredi ni pišliva boba". Međutim, mnogi ne znaju da ova izreka zapravo glasi: „Ne vredi ni šuplja boba". Naime, nije bob beskoristan, već onaj kojeg je izjeo žižak.
Bob je jednogodišnja zeljasta biljka visoka 60–140 cm. Biljka je veoma otporna i dobro podnosi hladnoću. Bob kojeg smo posejali u našoj bašti u avgustu 2013, kao zelenišno đubrivo, uspeo je da, bez većih problema, prebrodi zimu 2013/2014. Doduše, zima je bila blaga, toliko da je bob cvetao sve do januara 2014. Bob ima leptirasti bele i mirišljave cvetove. Inače, uglavnom se seje u martu. Bob koji je posejan u rano proleće sazreva posle 15 nedelja.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Jednozrna pšenica (Triticum monococcum L.)

.

Jednozrna pšenica (Triticum monococcum L.) spada, zajedno sa ječmom i dvozrnom pšenicom, među najstarije žitarice koje su uzgajane na Bliskom istoku u mlađem kamenom dobu, pre oko 10.000 godina. U lesnom regionu Vojvodine uzgajaju je stanovnici prvih ratarskih naselja Starčevačke kulture, pre oko 8.000 godina. Za jednozrnu pšenicu se može reći da se na njoj zasniva ljudska civilizacija. Iako polako gubi na značaju već u bronzanom dobu, čak se i beleži njen nestanak sa oranica u predelima pod rimskom vlašću, ova vrsta pšenice igra značajnu ulogu u ishrani ljudi sve do ranog srednjeg veka. Ugljenisani ostaci ove drevne pšenice pronađeni su na brojnim arheološkim istraživanjima u Vojvodini: Starčevo, Feudvar kod Mošorina, Gradina na Bosutu, Petrovaradinska tvrđava, Gomolava kod Hrtkovaca, Čurug itd. Danas je potpuno iščezla sa naših oranica... Potpuno? Ne! Jedna parcela u dvorištu Muzeja Vojvodine se i dalje odupire današnjoj mekoj pšenici.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Ljoskavac (Physalis alkekengi L.)

.

Ova višegodišnja zeljasta biljka, visoka oko pola metra, još uvek je veoma rasprostranjena u Vojvodini, ali se danas malo koristi za ishranu. Plod je vrlo lepa loptasta, sočna i sjajna bobica narandžastocrvene boje, veličine krupne trešnje. Ona je umotana u hartijastu, nabreklu, mehurastu, crvenonarandžastu dekorativnu čašicu, koja podseća na kineski lampion, pa čak i na malu papriku baburu. Ukusne bobice ljoskavca su, kao okrepljujuću poslasticu, koristili prvi ratari i stočari u Vojvodini.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Dvozrna pšenica (Triticum dicoccon Schrank L.)

.

Prevod egipatskog recepta testa za utvrđivanje trudnoće, odnosno testa za utvrđivanje steriliteta (Veliki medicinski berlinski papirus; napisan oko 1250. g. p. n. e.) glasi:

Drugi način za utvrđivanje činjenice da li je žena noseća [ili] nije noseća: ječam, dvozrnu pšenicu žena bi trebalo svakog dana da nakvasi svojim urinom, [zajedno sa] urmama i peskom, u dve vreće. Ukoliko obe biljke niknu, noseća je. Ukoliko [prvo?] nikne ječam, biće muško. Ukoliko [prvo?] nikne dvozrna pšenica, biće žensko. Ukoliko nijedna biljka ne nikne, nije noseća.

Arheobotanička bašta u Muzeju Vojvodine: Divlji grašak

.

Princ je uze za svoju nevestu, jer se uveri da je od kraljevskog roda, a zrno graška su izložili u muzeju, gde se i danas može videti, ukoliko ga neko nije ukrao.
"Princeza na zrnu graška", Hans Kristijan Andersena

Samo na osnovu ove rečenice se može zaključiti da je pomenuto Andersenovo delo bajka. Naime, zrno graška je skoro nemoguće očuvati toliko dugo, čak i u muzeju. Jedini način da se u našim klimatskim uslovima održi vekovima, pa čak i milenijumima, jeste da se ugljeniše i tako spase od mikrobiološke razgradnje. Na našu sreću, mikroorganizmi, kao i ljudi ne vole zagorelu, ugljenisanu hranu.