Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Kukolj

.

Kukolj (Agrostemma githago L.)

„U svakom žitu ima kukolja" je stara narodna izreka. Već u praistoriji je kukolj bio verni pratilac jednozrne pšenice (Triticum monococcum L.). Tokom par hiljada godina kukolj se do te mere prilagodio svom domaćinu da je počeo da ga oponaša. Naime, zrna kukolja su sazrevala kad i jednozrne pšenice. Zrna kukolja imaju sličnu veličinu i težinu kao i zrno domaćina. To je značilo da ga je praktično nemoguće ukloniti iz pšenice prosejavanjem, ali ni provejavanjem. Sa razvojem zemljoradnje i uspostavljanjem dominacije obične, meke pšenice na njivama u Evropi, kukolj se sa lakoćom prilagodio novom domaćinu.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Urov

.

Urov (Vicia ervilia [L.]Willd.)

Urov je drevna mahunarka koja se kod nas u velikoj meri uzgajala u bronzanom dobu (2000–850. g. p. n. e.). U istom periodu se od mahunarki na području Vojvodine uzgajaju sočivo, grašak i bob. Ugljenisani ostaci semena urova se na arheološkim lokalitetima prate od bakarnog doba i Kostolačke kulture (Gomolava kod Hrtkovaca), dok se u gvozdenom dobu primećuje lagani pad proizvodnje ove niske kulture, koja u mahunama skriva karakteristična, „ćoškasta" semena. Inače, urov spada u grupu tzv. „osam primarnih useva" sa početka neolitske agrarne revolucije. Danas se urov uzgaja još samo u pojedinim mediteranskim zemljama, a u nešto većoj meri u Turskoj. Engleski naziv za ovu biljku (bitter vetch) ukazuje da su semena urova gorka, pa čak i toksična za ljude. Međutim, ukoliko semena odstoje u vodi, ali i tokom kuvanja, ona gube toksične materije. Rimljani u najmanju ruku nisu voleli ovu biljku. Smatrali su da je urov dobra stočna hrana, kao i hrana za najniže slojeve u društvenoj hijerarhiji. Pa ipak, urov su jeli čak i carevi. Tako Plinije Stariji navodi kako je urov „izlečio" cara Avgusta.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Sočivo

.

Sočivo (Lens culinaris Medik.)

– Evo, sasula sam ti u pepeo zdelu sočiva, pa ako je za dva sata otrebiš, možeš s nama zajedno.
...
– Oj vi pitome golubice, vi grlice i sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi da trebim:

Dobre u lončić,
loše u želudčić!
...
Golubice klimahu glavicama i kljuckahu: kljuc, kljuc, kljuc, a zatim i druge počnu: kljuc, kljuc, kljuc, te sva dobra zrnašca otrebe u zdelu.

„Pepeljuga", Jakob i Vilhelm Grim

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Sastrica

.

Sastrica (Lathyrus sativus L.)

Moram da priznam da sastrica ima najlepši cvet u arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine – barem do sada. Ali, verovatno ni meni, kao ni mnogim žiteljima praistorijske Vojvodine nije moglo biti jasno da konzumiranje plodova biljke koja ima ovako lep cvet može da dovede do paralize donjih udova kod ljudi? Verovatno je to i jedan od razloga zašto su je i dalje uzgajali. Danas, međutim, uzgaja se uglavnom kao hrana za stoku.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Proso

.

Proso (Panicum miliaceum L.)

Bila jednom jedna siromašna, dobra devojčica koja je živela sama sa svojom majkom. Nisu imale ništa da jedu. Stoga devojčica otiđe u šumu i tamo sretne jednu staru baku koja je već znala za njenu muku. Starica joj dade lonac koji, kad mu se kaže: „Lončiću, skuvaj nešto", on skuva veoma ukusnu, slatku kašu od prosa, a kad mu se kaže: „Lončiću, prestani", on prestane da kuva.
Devojčica odnese lonac kući kod svoje majke. Od sada više nisu bile siromašne i gladne. Jele su slatku kašu kad god bi to poželele.
Jednom, kad je devojčica izašla iz kuće, reče majka loncu: „Lončiću, skuvaj nešto". On skuva kašu i majka se najede. Sad je majka htela da lonac prestane da kuva, ali ona nije znala reči da ga zaustavi. Lonac nastavi da kuva kašu, kaša prekipe i prekri celu kuhinju i kuću, zatim drugu kuću, a potom i celu ulicu. Lonac kao da je hteo da svojom kašom nahrani ceo svet, kao da u svetu vlada najveća nesreća i glad. Kad je kaša stigla do poslednje kuće, devojčica se napokon vrati kući i reče: „Lončiću, prestani". Lonac istog trena prestade da kuva. Ko je posle ovoga hteo da se vrati u grad morao je da se probije do svoje kuće jedući kašu.

Jakob i Vilhelm Grim,„Slatka kaša"

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Piskavica

.

Piskavica (Trigonella foenum-graecum L.)

Ostala narodna imena: grčko seme, kozji rog

Generalno, ugljenisana semena piskavice se pronalaze retko na arheološkim lokalitetima. Iako su arheobotanički nalazi u svetu sporadični, veruje se da je ova jednogodišnja mahunarka uzgajana već početkom bronzanog doba u jugoistočnoj Aziji. Neugljenisana semena piskavice, zajedno sa plodovima korijandera, otkrivena su u jednoj korpi u Tutankamonovoj grobnici u Egiptu. Kod nas je do sada pronađeno svega jedno ugljenisano zrno na arheološkom lokalitetu Vranj kod Hrtkovaca, u Sremu. Potiče iz 1. ili 2. veka nove ere i vezuje se za rimski period.

Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Naut

.

Naut (Cicer arietinum L.)

Narodni naziv za ovu biljku su još leblebija, slanutak, slani grah.

Naut je danas treća po značaju mahunarka u svetu (odmah posle pasulja i graška). Seme nauta se od davnina često koristilo u ishrani ljudi. Prvi nalazi ove mahunarke potiču još pre oko 9.000 godina.
Nezrelo seme nauta se ljušti iz mahuna i priprema kao mladi pasulj ili grašak. U istočnim zemljama leblebiju melju u brašno i od njega prave posebno pecivo, ili ga u odredenoj razmeri (10–20 %) mešaju s pšeničnim brašnom i potom peku posebnu vrstu hleba. Boja semena nauta se kreće od krem, žute, smeđe, zelene do crne boje. Naut je jedan od uobičajenih dodataka ostalom povrću za pripremanje kuskusa, tradicionalnog jela severne Afrike. Skuvana i zgnječena u pire semena nauta se koriste i u pravljenju humusa. Međutim, prva asocijacija za leblebiju kod nas je Makedonija i tamošnji specijalitet – propržene semenke, koje se grickaju kao kokice, ili semenke bundeve i suncokreta.