Simboli državnosti na etnološkim predmetima
Povodom Dana državnosti u petak, 12. februara 2021. godine u 12 sati u malom izložbenom salonu Muzeja Vojvodine (Dunavska 35) otvara se izložba: „Simboli državnosti na etnološkim predmetima“. Autorka izložbe je: Ljiljana Trifunović, etnolškinja, muzejska savetnica. Na otvaranju izložbe govoriće: Dragana Milošević, pokrajinska sekretarka za kulturu javno informisanje i odnose s verskim zajednicama i direktorica Muzeja Vojvodine – mr Tijana Stanković Pešterac.
Simboli državnosti na etnološkim predmetima
Državni, odnosno nacionalni simboli su zastava i grb koji u sebi nose informacije o istoriji, tradiciji i vrednosti određene zemlje. Oni, pre svih drugih simbola, u čoveku izazivaju osećaj pripadnosti i zajedništva. Potpuno je jasno da svaka nacionalna zastava ima svoju istoriju i jedinstveno značenje, te tako šalje poruku o identitetu tog naroda. Zastava države Srbije sastoji se od crvene, plave i bele boje i ima svoju simboliku utemeljenu u istoriji i tradiciji našeg naroda. Iako je osnovno značenje simbolizma bojā univerzalnost, ipak je većina naroda u svetu sačuvala svoju originalnu i tradicionalnu simboliku bojā na zastavi. Tako crvena boja kod nas simboliše izdržljivost, hrabrost, snagu, revoluciju, vernost i ljubav, plava boja mir, slobodu, odanost, istinoljubivost i upornost, a bela boja simboliše mir, čistoću, nevinost, dobrotu i ponos.
Srpska trobojka se vijorila na Majskoj skupštini 1848. godine u Sremskim Karlovcima i našla uporište u narodu, ali je od strane vlasti ubrzo zabranjena. Naime, uvođenjem Bahovog apsolutizma (1852-1859), srpska ali i sve ostale nacionalne trobojne zastave su bile zabranjene u Habzburškoj monarhiji.
Svi izloženi predmeti iz Zbirki Etnološkog odeljenja su nastali na teritoriji Vojvodine i to u periodu od 1870. do početka Drugog svetskog rata, a većina u periodu vladavine Austrougarske monarhije kada je srpska trobojka bila zabranjena i kada nije bilo poželjno isticanje srpskog porekla.
Zvanični grb Kraljevine Srbije od juna 1882. godine je grb sa dvoglavim orlom, četiri ocila i kraljevskom krunom, kojeg vidimo na izloženim guslama iz 1887. i dvema čuturama iz 1910. i 1920. godine. Isti grb je izvezen i na dozidnici iz Bačkog Gradišta, dok su na dvema tkanim torbama iz Crepaje i Bavaništa iz 1920. godine, tkalje izvele veoma stilizovani grb.
Kreativnost i veština tkalja veoma je vidljiva na ćilimima gde srpska trobojka uopšte nije upadljiva i na prvi pogled vidljiva, čak kažemo i da je skrivena. Najstariji ćilim je iz Paraga, koga su tkale dve tkalje oko 1870. godine, dok posebnu pažnju privlači ćilim iz Lugoveta u današnjoj Rumuniji iz 1898. godine. Izloženi ćilimi istkani su u domaćoj radinosti kombinacijom klečane i čunkane tkačke tehnike, a za potrebe devojačke spreme.
Za razliku od pomenutih ćilima na izloženim peškirima tkalje su bez skrivanja istkale srpsku trobojku, tkačkom tehnikom „na dasku“ u obliku uskih i širokih pruga. Peškiri su istkani krajem 19. i početkom 20. veka i svi su bili deo devojačke spreme i namenjeni za darivanje čuture i zvanica u svadbenim običajima.
Iako je isticanje nacionalnih obeležja u pomenutom periodu bilo rizično, vidimo da su tkalje, vezilje i drvorezbari, ipak svoje rodoljublje pretočili u koristan i upotrebljiv predmet, predmet koji je bio veoma važan u životu ondašnje čovekove zajednice.
