Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Petparačka priča o Džeku i čarobnom bobu

.

Početak kraja useva kojim je počela neolitska revolucija

U Arheobotaničkoj bašti Muzeja Vojvodine od 2013. raste jedan od najstarijih useva u ljudskoj istoriji: bob. Novija istraživanja na Bliskom istoku ukazuju da se bob uzgajao još pre 10.000 godina, dok su zrna divljeg boba pronađena, takođe na Bliskom istoku, u jednom epipaleolitskom naselju. Stara su oko 14.000 godina i ukazuju na sakupljačke aktivnosti stanovnika naselja. Nešto mlađi nalazi zrna gajenog boba pronađeni su tokom arheoloških istraživanja u Grčkoj i Španiji. U srednjoj Evropi počeo je da se uzgaja tek u bronzanom dobu (od 2000. do 950. g. pre n. e), a u velikom stilu tek krajem bronzanog doba.


U Vojvodini su pronađeni ostaci ugljenisanih semena na arheološkim lokalitetima Feudvar kod Mošorina, Gradina na Bosutu kod Vašice, Gomolava kod Hrtkovaca i Petrovaradinska stena u Novom Sadu.

Zrno boba se koristilo u ljudskoj ishrani, pre svega za pripremanje kaša i variva. Bob je mahunarka koja ima uspravnu, nerazgranatu stabljiku, koja pod povoljnim uslovima može da dosegne 2m u vis. Po ovoj osobini se razlikuje od većine vrsta iz ove porodice. Većini mahunarki je za rast u visinu potreban oslonac. Upravo na ovom mestu počinje naše svedočanstvo o početku kraja veoma važne biljne vrste u ljudskoj ishrani.

Godine 1734. objavljen je almanah petparačkih priča povodom božićnih praznika. Potekle su iz pera čoveka čiji je pseudonim Dik Merimen. Priče su napisane, pretpostavlja se, na brzinu, a zbog nepovezanosti i naglih preskoka radnje, najverovatnije: u pijanom stanju. Junaci jedne od priča, potpuno apsurdne i nimalo bajkovite, su pametni, krupni, ali lenji, prljavi i skroz švorc mladić, Džek Sprigins, njegova baka, vračara, sa kojom „deli postelju“ i čarobno zrno boba. U engleskom jeziku reč „bean“ može dvojako da se prevede, kao bob ili kao što je to danas uobičajeno, pasulj. Da je u pitanju bob nedvosmisleno ukazuje originalna ilustracija. Na njoj se vidi uspravna biljka sa lisnim drškama na kojoj se nalazi 2‒3 para sedećih, jajastih ili eliptičnih listića. Džek je posejao zrno boba, više u želji da se najede boba i slanine, a ne zbog nade za nekim bogatstvom. U potpunoj suprotnosti od svih zakona prirode, ali i mog iskustva uzgajajući biljke, bob naprasno niče i udara Džeka po nosu i narasta skoro 65km u visinu. Danas znamo da je bob završio u delu zemljine atmosfere koji se naziva mezosfera. Ovo je poslednji sloj gde ima kiseonika i gde sagorevaju meteori. Priča o Džeku potom pada u zaborav.

Sedamdeset godina kasnije oživeo ju je anonimni pisac za izdavača Bendžamina Tabarta. Njegova verzija se, barem kada je u pitanju botanika, bitno razlikuje od one od pre nekoliko decenija. Doduše, knjiga se hvali time da je u pitanju originalna priča koja dotad nije objavljivana. Umesto boba u priči se iznenada pojavljuje nova biljka na tržištu: pasulj. Čini se da je pasulj zaslužio svoje mesto u bajci svojim čudnim, šarenolikim izgledom. Zrno boba nije dovoljno ekskluzivna roba za razmenu, npr. za kravu. Čarobni status ipak bolje pristaje nakinđurenom pasulju. Pisac priče je izgleda prevideo činjenicu da je pasulju za rast potrebna potpora. Možda je čitaocu bilo dovoljno da zna da biljka ima magična svojstva, pa ovoj činjenici nije pridavao nikakav ili mali značaj. Ilustrator se, izgleda potrudio da ovaj botanički nedostatak kamuflira preplitanjem stabljike pasulja koja se diže u nebo. Doduše, možda je hteo samo da Džeku olakša penjanje. Ali, to nećemo nikad saznati.

Ono što znamo jeste da je biljka pasulja u Evropu stigla iz dva regiona Južne Amerike. Mezoamerički pasulj je u Evropu verovatno stigao preko Španije i Portugalije 1506. godine. Na isti način je došao i tzv. andski pasulj 1532, nakon Pizarovog pohoda na Peru. Putevi širenja pasulja po Evropi bili su veoma složeni, s nekoliko uvoda iz Amerike u kombinaciji sa direktnom razmenom između evropskih i drugih mediteranskih zemalja. U vrlo kratkom vremenu ova biljka je uspela da se nametne kao kultura i potisne bob. Pasulj je do kraja 16. veka bio već poznat u Italiji. Početkom 17. veka stigao je do Osmanskog carstva, a od 1669. naveliko se uzgaja u Holandiji. Svoju naglu popularnost ova vrsta može da zahvali visokoj kaloriskoj vrednosti, većoj od zrna boba. Počevši od druge verzije bajke o Džeku, bob sve više odlazi u zaborav. Pasulj nije samo uspeo da istisne bob iz bajke, već i iz naših prodavnica i pijaca. Novajliji je pripao epitet „tradicionalnog jela“ na Balkanu. Današnjoj deci je stoga teško objasniti da je njihova omiljena bajka zapravo botanički falsifikat i da je najbolji primer onoga što nazivamo „izgubljeni u prevodu“. Ali, istoriju pišu pobednici.

Aleksandar Medović, viši kustos – arheobotaničar

Povezani članci