U vreme kada je naša nedeljna druženja u Muzejskoj igraonici Muzeja Vojvodine privremeno prekinuta i kada je najmudrije da ostanemo kod kuće, odlučili smo da se smestimo u virtuelni svet i na taj način dođemo pravo kod vas u goste.

Družimo se uz priču o Aladinovoj i nekim drugim lampama, naučimo nešto novo i napravimo nešto kreativno!!!

Materijal za igraonicu možete preuzeti OVDE.

* * *

Odeća, kao veoma važan segment materijalne kulture i pokazatelj mnogih kulturno-istorijskih zbivanja jednog prostora i vremena, oduvek je zauzimala važno mesto u životnom ciklusu čoveka, naglašavajući njegove određene faze u odrastanju i sazrevanju. Prelazak iz perioda detinjstva u mladalačko doba obeležava se i promenom načina odevanja. Odevanje dece u gradskim sredinama, menjalo se kao i odeća odraslih, u skladu sa modnim diktatima, koji su poticali iz raznih evropskih centara, a pre svega iz Beča i Budimpešte. Dečija odeća je zapravo bila preslikana odeća odraslih.

Svetozar Miletić (1826 – 1901) jedna je od najznamenitijih političkih ličnosti srpskog naroda severno od Save i Dunava, vođa srpskog naroda koji je izražavao njegove autentične, legitimne i prirodne težnje ka svom nacionalnom, kulturnom i političkom oslobođenju i ujedinjenju.
Osnivač Srpske narodne slobodoumne stranke, osnivač i urednik političkog lista Zastava, dva puta biran za gradonačelnik Novog Sada,  poslanik na srpskim narodnocrkvenim saborima i poslanik na Ugarskom saboru, Svetozar Miletić je bio ozbiljna pretnja austrougarskoj vlasti.
Da bi onemogućile njegovo delovanje, a njegovu stranku obezglavile i zaustavile u daljem naglom razvitku, ugarske vlasti su Svetozara Miletića dva puta osudile na kaznu zatvora. Prvi put je to bilo 1870. godine, kada je Miletić osuđen na godinu dana zatvora.

Novi Sad je bio inspiracija prvom srpskom fotografu Anastasu Jovanoviću koji je i načinio najstarije fotografske snimke Petrovaradinske tvrđave. Fotografska delatnost se vrlo rano razvila u Novom Sadu, o čemu svedoči otvaranje prvog fotografskog ateljea 1854. godine u vlasništvu Georgija Kneževića.
Svest o dokumentarnom značaju fotografije navodila je mnoge novosadske fotografe da prevaziđu fotografije nastale u ateljeima i zabeleže eksterijerne snimke grada kao i značajne istorijske događaje. Među mnogobrojnim fotografima čija dela se čuvaju u Muzeju Vojvodine, svojim radom i talentom, izdavjaju se sledeći fotografi: Georgije Knežević, Johan Rehnicer, Jozef Singer, Deže Vajda, Panić i Prokop.

Vojna granica kao sanitetski kordon  imala je veoma značajnu ulogu u odbrani Habzburške monarhije i drugih evropskih zemalja  od kuge i drugih zaraznih bolesti. Najvažniji zadatak Srba graničara  u miru bio je čuvanje sanitetskog kordona.
 O posledicama kuge u našim krajevima  dr Radivoj Simonović zabeležio je u svojoj knjizi Kuga u Sremu godine 1795. i 1796: „Za doba turskih ratova po našim krajevima na Tisi, Dunavu i Savi, u austrijskoj vojsci više je vojnika pomrlo od zaraznih bolesti nego što je poginulo od turskog oružja.“ Zato ne čudi što je prilikom organizovanja Vojne granice, velika pažnja posvećena uređenju kordonske službe.
Tako je i Banatska vojna  granica dobila 1769. godine Kordonski regulativ na osnovu kojeg je formirana granična kordonska služba. Kordon se delio na miran, sumnjiv i opasan period. U Ilirskoj regimenti kordonski lanac imao je u redovno vreme 54 straže, a u vreme kuge 98. Posada je bila smeštena  u drvenim čardacima i  kolibama napravljenim od zemlje i trske koje su obrazovale međustraže na razdaljinama od dvanaest do trideset minuta hoda.  Kordon je podeljen na tri kordonske komande: Gornju kordonsku, čije je sedište bilo u Pančevu, Srednju kordonsku, sa sedištem u  Beloj Crkvi, i Donju kordonsku komandu u Oršavi. Prema jednoj kordonskoj tabeli iz 1769. godine, na sektorima banatskih regimenti stražarilo je u mirnom vremenu 406 ljudi, u sumnjivom 844, a u opasnom 1.286.

Slušajući izveštaje o koroni, nevolji koja nas je većinu zatvorila u kuće, neko je rekao da je Srbija zemlja sa najviše medalja na sportskim takmičenjima po glavi stanovnika.  Imamo mi mnogo posebnosti, jedna od njih je i da naša zemlja čuva tri pozlaćena rimska šlema iz IV veka. Jedina zemlja na svetu koja se može pohvaliti ovakvim kulturnim blagom jer na čitavom svetu njih je svega desetak. Tri čuvena šlema se čuvaju u Muzeju Vojvodine. Na našoj stalnoj postavci oni se šepure uživajući u uzdasima divljenja i stručnjaka i laika i dece...svih.

Dok se uskoro ponoveo ne pogledamo oči u oči da i Vama otmu uzdah divljenja ili izmame ponovni, uživajte u priči o šlemovima kroz odličan dokumentarni film Dolina zlatnih šlemova.