Neke plesni spašavaju živote, druge ubijaju. Neke daju specifičan ukus sirevima i vinima, dok zbog drugih hrana postaje otrovna. Neke rastu na oborenom drveću, druge se šire u podrumima, kupatilima i po nekim predmetima. U stvari, plesni se mogu naći svuda – možda udišete njihove spore dok čitate ove redove.

U podrumskim depoima Muzeja Vojvodine, gde je smeštena zbirka Odeljenja za noviju istoriju (premeti uglavnom iz 20. veka) pojavila se buđ, u zimskim mesecima. Plesan je bila primetna na zidovima, ali na žalost, i na određenom broju predmeta bili su primetni mikroorganizmi. Gljivicama su prvenstveno bili interesantni predmeti izrađeni od organskog materijala, kao što su papir, koža i tekstil.

Pre bilo kakvih tretmana konzervacije bilo je neophodno uzorkovanje i izolacija vrste mikroorganizama. Ove analize uradila je Mikrobiološka laboratorija Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Rezultati su potvrdili prisustvo gljivica Penicillium, Aspergillus i Fusarium, koje su i najkarakterističnije za kućnu plesan.

U današnje vreme, u kojem se globalna javnost prevashodno bori za istinito informisanje zagubljeno u opštoj medijskoj prezasićenosti i kakafoniji, teško je zamisliti da je nekada posedovanje običnog radio-aparata predstavljalo potencijalnu pretnju za vladajući poredak.

Upravo tako je bilo širom Evrope, na koju se početkom Drugog svetskog rata spustio medijski mrak, a jedinu dozvoljenu „istinu“ proizvodilo je Ministarstvo propagande Jozefa Gebelsa u Berlinu. Slušanje radio talasa, poput Radio Moskve i Radio Londona bilo je najstrože zabranjeno, a posedovanje radio-aparata bez izričite dozvole vlasti, moglo je njegovog vlasnika koštati zatvora. Zapravo, jedna od prvih stvari koje su okupatori zaplenjivali bili su radio-aparati. Svako ko se smatrao nepouzdanim elementom radio je mogao da sluša samo na javnim mestima – u restoranima i kafanama, kako bi mu bile dostupne isključivo radio-stanice Trećeg rajha i njegovih saveznika. Gebelsova propaganda je vešto stvarala medijsku sliku o velikim uspesima i skoroj pobedi Nemačke.

Duž rečnog korita, oduvek je bujalo od života. Bez obzira na veličinu, brzinu toka, prolazi li kroz šumu, planinu ili dolinu, reka omogućava i privlači život. Tokom svih istorijskih epoha, ljudi su zavisili od blizine reke, naseljavali prostore duž obala i koristili sve blagodeti koje im je ona pružala. Bogatstvo živog sveta u vodi omogućavalo je preživljavanje i podizanje porodice, svima onima koji su bili u stanju da to bogatstvo iskoriste.

Teritoriju Vojvodine karakteriše bogata mreža vodenih tokova. Ljudske zajednice su uvek koristile prednost tog ravničarskog pejzaža, o čemu govore ostaci brojnih naseobina pronađenih duž nekadašnjih i sadašnjih rečnih obala.

Razvojem kapitalističkog oblika proizvodnje tokom XVIII i XIX veka, postepeno se razvijala i nova, radnička klasa kao posebna društvena kategorija, koja nije imala direktno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ali ni nad produktima svoga rada. Radnik – proleter nije posedovao ništa osim plate, koja je zavisila od hirova tržišta i ličnih procena, želja i mogućnosti kapitaliste. Postepeno postajući svesni zajedničkog teškog položaja, radnici su počeli da se udružuju u sindikate i druge organizacije za vršenje pritiska na kapitaliste i državu, zahtevajući veća prava, bolje uslove rada i života. Vrhunac udruživanja radnika bilo je njihovo međunarodno organizovanje u okviru globalne organizacije radničke klase – Internacionale. Osvešćivajući svoj položaj kao ključan za proces kapitalističke proizvodnje, radnici su posredstvom demonstracija i štrajkova smelo istupali sa svojim zahtevima, od kojih je vodeći bio zahtev za osmočasovnim radnim vremenom. Prilikom jedne takve demonstracije, započete 1. maja 1886. u Čikagu, došlo je do krvoprolića u sukobima između radnika i policije. Kao uspomenu na ovaj događaj Kongres Druge internacionale je 1889. doneo odluku o ustanovljavanju Prvog maja kao međunarodnog dana radničke solidarnosti. Vrlo brzo, širom sveta na ovaj dan su počele da se organizuju javne manifestacije u kojima je skretana pažnja javnosti na težak položaj radnika i isticani univerzalni zahtevi za osmočasovnim radnim vremenom, opštim pravom glasa, pravom na godišnje odmore i mnoge druge zahteve koji će postati tekovine većine čovečanstva tokom XX veka.

Već u prvim mesecima NOB-a postavilo se pitanje zdravstvenog zbrinjavanja ranjenih i bolesnih boraca. Jedna od prvih pozadinskih aktivnosti bilo je organizovanje kurseva za bolničarke, koji su na sebe preuzeli lekari i drugo stručno medicinsko osoblje koje se u početku priključilo NOP-u.

Glavna namena ilegalnih baza, organizovanih u svim delovima Vojvodine, bila je smeštaj, nega i oporavak ranjenih boraca. Kasnije su na Fruškoj gori organizovane bolnice. Kako su partizanske jedinice rasle, u svakoj od njih stvarala se sanitetska služba. Vremenom su u njih ulazili ugledni lekari.

„Partizansko bure“ sa Rohalj-baza je naprava koja je služila za dezinsekciju odeće. Odeća se postavljala na drvene letvice ili štapove, poslagane unutar bureta, tako da ne dodiruje metalni zid bureta. Ispod nje bi se naložila vatra i visoka temperatura ubijala bi parazite u odeći. Naprava je bila najbolje sredstvo za prevenciju tifusa.

Uticaj bolesti na veliku smrtnost stanovništva je, u najvećoj meri, usmerio naučni rad Radivoja Simonovića, koji se u brojnim tekstovima bavio pitanjima zdravstvene zaštite i prevencije bolesti. Njegovo dobro poznavanje zdravstvenih prilika ne čudi ako znamo da je po zanimanju bio lekar, koji je tokom svoje vojne i civilne medicinske službe bio u prilici da se dobro upozna sa uobičajenim bolestima toga vremena. U velikom broju svojih radova on istupa pred čitaoce kao medicinski pedagog koji podučava i ukazuje na uzroke velike smrtnosti. Svakako je najobimniji njegov rad Kuga u Sremu godine 1795. i 1796: opis pomora sa osobitim obzirom na kulturno stanje ondašnjeg naroda, u kojem, koristeći sačuvanu medicinsku arhivu nastalu tokom suzbijanja kuge u Sremu, rekonstruiše ovaj događaj iz medicinske prošlosti, sa posebnim kritičkim osvrtom na životne, higijenske, stambene i verske prilike koje su uticale na brzo širenje i veliku smrtnost pomenute bolesti.