Стара градска улица

У оквиру Сталне поставке Музеја Војводине представљена је једна војвођанска градска улица у првим деценијама XX века. Она се хронолошки надовезује на део Поставке који се односи на привредну историју ових крајева. Пажљиво одабрани, оригинални и аутентични предмети воде посетиоца у минулу епоху на један другачији и нов начин. Да би му била приближена атмосфера тог времена, ова карактеристична војвођанска градска улица је импровизована, и то кроз фотографије значајнијих објеката и аутентичне излоге фотографског атељеа, кројачке радионице, салона модисткиње, апотеке, трговине играчака и порцулана.

  

Трагови војвођанског грађанства делимично су сачувани до данас, што потврђује и наша улица. Прошетајте њоме и бар на тренутак осетите амбијент и дух градске средине с почетка прошлог века.

Привреда Војводине је крајем 19. века имала изразито аграрни карактер и почивала је на пољопривреди, занатству, трговини, прехрамбеној и прерађивачкој индустрији. Ова својства, наслеђена из времена Аустро-Угарске, задржала су се и у 20. веку.

Убрзани привредни развој током 19. и почетком 20. века омогућио је развој градова, јачање грађанског сталежа, богат друштвени и културни живот и урбанистичко уређење градова на подручју данашње Војводине. Они су у овом периоду имали већ скоро потпуно организовану урбану структуру. Посебна пажња посвећивана је изградњи јавних и управних зграда, али и приватних објеката.

Tрговина је била веома значајан елеменат у привредном развоју Војводине. У првим деценијама 20. века основан је велики број трговина на мало, док је развој трговине на велико био у самом зачетку. Најбројније су биле трговине мешовитом робом и животним намирницама, мануфактурне радње, трговине машинама, намештајем, колонијалном робом итд.

Занатство је спадало у најразвијеније привредне гране. У градовима су били присутни бравари, лимари, кујунџије, месари, бербери, кројачи, шеширџије и друге занатлије. Осим радионица, отваране су и занатске радње. Њихов број се непрестано повећавао, иако се занатство морало прилагођавати развоју индустријске производње.

Градови су имали значајну улогу у политичкој, привредној и културној историји, а њихове улице и тргови су били центри свих важних збивања и најбољи показатељи привредног и друштвеног живота.

Фотографски атеље Јозефа Сингера

У Војводини је фотографска делатност присутна од 50-тих година 19. века. Први војвођански фотографски атеље отворио је сликар Иштван Олдал Старији (1853. године, у Зрењанину). По узору на њега, касније су отварани атељеи широм Војводине.

Јозеф Сингер, цесарски књажевски дворски фотограф, био је један од најеминентнијих војвођанских фотографа до 1914. године. Своју делатност започео је у Новом Саду, око 1880. године. Сингер је поседовао Уметнички завод И степена за снимање и малање, који се налазио у његовој кући у Дунавској улици бр. 9. Крајем 19. века оглашавао се у новосадским листовима, пре свега у Застави. У једном од тих огласа (из 1891. године) он грађанству даје на знање да је у његовом атељеу постављена стална изложба "разних слика са масним бојама рађеним" и фотографија.

Поред овог познатог атељеа у Дунавској улици, Сингер је имао још један студио – на Главном тргу, поред мајеровог "Гранд хотела". Фотографску делатност је окончао након неколико деценија, пред Први светски рат. Његов атеље у Дунавској бр. 9 преузео је фотограф Б. Дитмар, који се тада огласио као његов наследник.

Порцелан

орцелан се у Европи јавља током 18. века. Формирањем и јачањем грађанског друштва, са својих путовања из Пеште, Беча и других европских градова богатих трговци су доносили луксузне предмете намењене личној употреби или домаћинству, чиме су допринели ширењу интересовања за порцелан у нашим крајевима. У 18. веку је порцелан био привилегија имућних слојева, а најчешћи предмети од порцелана били су шоље и филџани украшени позлатом или флоралним мотивима. Најквалитетнији порцелан израђиван је у немачким радионицама и познат је у целом свету као Мајски (Meissen) порцелан. Поред изванредног технолошког напретка у изради, овај порцелан карактерише и начин ручног украшавања - посебног естетског квалитета.

Са развојем културних потреба и навика грађанског друштва, у првој половини 19. века долази до масовније употребе порцелана. Трговци су луксузни уметнички порцелан израђен у Бечу нудили по веома високим ценама. Он је коришћен као украс, или је, зависно од намене, употребљавану изузетно свечаним приликама. У другој половини 19. века се у свакодневној употреби користи обичан порцелан, тзв. ординер, као што је посуђе за јело и пиће, тањири, шоље и други предмети те намене. Почетком 20. века доминацију у изради порцелана преузимају чешке радионице, које израђују веома квалитетан порцелан.

У настојању да свој живот учини угоднијим, да га оплемени и улепша, човек је користио порцелан као незаобилазан културни оквир, који је давао печат грађанском амбијенту.

Играчке

Мануфактурна производња дечјих играчака развила се крајем 18. и почетком 19. века. Њени центри били су у Немачкој и Аустрији. У том периоду су прављене скупоцене играчке од сребра, порцелана и метала, које су могле имати само имућније породице. Играчке од дрвета и других материјала прављене су у оквиру кућне радиности, али и у оквиру занатске производње.

Играчке су се у почетку продавале у књижарама, гвожђарама базарима и другим местима, али и путем поште.

Златно доба ручне израде играчака у градовима Војводине настаје у другој половини 19. века. Тада се појављују мануфактуре играчака и специјализоване продавнице.

Један од најпознатијих произвођача играчака код нас био је Калман Хома (1852–1948), токар и оснивач дрвостругарске радионице Хома у Великом Бечкереку. До Првог светског рата је израђивао и продавао играчке у својој кући. Он је касније основао и продавницу играчака под називом Хома – Вамбах.

Модисткиња - Машамода

Шешир је био статусни симбол грађанства и обавезан део, како мушке, тако и женске грађанске одеће, у свим историјским стиловима. Током различитих модних стилова, мењао се облик, декоративни елементи и материјал од којег је шешир израђиван. Најчешће се јављао у две основне форме: шешир са ободом и шешир без обода. Углавном је израђиван од филца и плетене сламе или лике, која је бојена и лакирана.
Израдом женских шешира бавиле су се машамоде (од франц. marchamde de modes – модисткиња). У већини војвођанских градова ова делатност била је позната већ половином 19. века, али се знатно више развијала у наредним деценијама. О томе сведоче бројни огласи машамода, објављивани у тадашњој штампи.

Делатност машамода није се сводила само на израду шешира, већ и на друге модне детаље: рукавице, крагне, траке, машне, вештачко цвеће и украсе за хаљине.

Кројачка радња

Кројачки занат један је од најстаријих заната на овим просторима. У мањим срединама одећу су израђивале углавном жене у оквиру домаће радиности. У градовима су ову делатност већ почетком 19. века преузеле занатлије – кројачи, организовани у цехове. Било је више врста кројача: женски, мађарски кројачи (сабови) и српски кројачи (абаџије или кабаничари).

У Војводини се током 19. века, јављају и кројачи – шнајдери, који су шили мушку и женску одећу према најновијим моделима из париских, бечких и пештанских модних листова. Тиме је европеизирана грађанска одећа, која је дуго била привилегија само имућнијег слоја грађанства, постала доступна и најширем грађанском слоју.

Значајан преокрет у изради одеће настао је открићем шиваће машине у 19. веку. Први модели ових машина имали су низ недостатака, све до 1850. када је Исак Мерит Сингер произвео своју шиваћу машину, која је изазвала праву револуцију у изради одеће.

Столарска радионица

Милан Б. Ђоновић рођен је 1876. године у Цетињу, где је изучио столарски занат. У Америку је емигрирао 1897, а уочи Првог светског рата се, заједно са осталим добровољцима, вратио у земљу.

Након ослобођења се населио у Војводину, где је једно време радио као столарски мајстор. Од 1930. до 1941. године био је власник столарске радње за израду намештаја у Новом Саду.

Захваљујући његовом унуку Милану Ђоновићу, столарски занат и данас живи у породици Ђоновић.

Апотекарство

Апотекарство се веома касно развило у Војводини. Прва апотека на тлу данашње Војводине основана је 1740. године – у Петроварадинском Шанцу. Након тога се оснивају апотеке и у другим местима: Суботици, Великом Бечкереку, Панчеву, Вршцу, Сомбору итд. Број апотека у Војводини растао је и током 19. и почетком 20. века. Оне су отваране и у мањим местима, док их је у градовима било по неколико (најчешће две). Приликом отварања апотеке водило се рачуна о локацији и рејону рада, као и о објективним економским могућностима за њен опстанак.

Ширењу мреже апотека допринео је све већи број стручно оспособљених апотекара. Први апотекари били су странци. Њихов рад се одвијао под надзором градских, жупанијских и државних власти. Закони и прописи о квалитету лекова, стручном раду и таксама били су веома строги. Aпотеке су морале бити смештене у зградама са прикладним просторијама, у којима су се могли чувати, справљати и продавати лекови.

Анзихтскарте наших градова

Када се појавила, разгледница је представљала нови облик комуникације, којим је остварено јединство визуелног доживљаја и писане речи. Ова врста комуникације била је изузетно популарна крајем 19. и почетком 20. века. Осим што је била један од значајних облика комуникације грађанства, разгледница је имала и естетско-уметничку вредност.

У почетку, тј. крајем 19. века, мотиви на разгледницама преузимани су из непосредног окружења. Најчешће су то биле панораме насеља, стара језгра градова, тј. препознатљиве визуре центра града, поједине улице, објекти од великог значаја и обале река, као и излетишта.

Разгледнице су веома значајни документи једног времена. Документарну вредност им даје садржај и богатство мотива. Многе фотографије градова Војводине су сачуване захваљујући њима. Оне пружају много информација о урбаном развоју градова, о њиховим архитектонским променама, о појединим зградама, па чак и о квартовима којих данас нема.