Изложба „Свет књиге“
Волтер је свој сатирички памфлет о књизи назвао У вези са страшном опасношћу читања. Ако останемо на дословном значењу ове глаголске именице, онда посматрање књиге као изложеног објекта и није у толикој моћи да нас доведе у неки језив и неумољив положај. Колекционарска страст која је владала крајем 19. века и потреба да се антиквитети и старе књиге износе на видело јавности, довела је до конституисања музеја какве и данас познајемо, а та потреба за експонирањем навела нас је да и Збирку старе и ретке књиге Музеја Војводине представимо у њеном најмаркантнијем избору. Из кустоске перспективе књига се открива као чувар старине, документ прохујалог времена који сведочи о вредности и важности живота. Са њених маргина долазе други знакови, са њених корица и страница искрсавају симболи који постају драгоцена грађа у њеној опсервацији. Како је читати, како је представити и препоручити, како је обликовати и сачувати, представља само део питања који се начињу са увидом у тему шта је то књига и шта све она значи. Објекат постаје инспирација и прелази свој пут од његовог удомљавања до деконструкције. Уколико је ова деконструкција уметничка, онда нам баца додатно светло на објекат, откривајући нам вишак значења, поред оних неколико утврђених за које смо мислили да их само има. Историјат настанка и развоја књиге, као и свега онога од чега је она сачињена и што је са собом донела, представља посебну инспирацију за све опчињене књигом и читањем. Зато је ова изложба састављена од старе и ретке књиге, мале и велике, класичне и електронске, од знакова који су се од ње отргли и постали тема за себе, као што су екслибриси, потписи, печати, илустрације, иницијали, водени знаци папира на којем је штампана или писана, букмаркери и томе слично. Она је покушај да се повежу далеки изумитељи папира и штампања са калиграфским мајсторима, да се присуство књиге у Новом Саду, нашој земљи и свету обједини са модерним добом, а ентузијазам читаоца спрегне са страстима колекционара и уметника.
Једна од најлепших српских новчаница издата у Краљевини Југославији је новчаница од 1000 динара из 1931. године. Први пут од Кнежевине Србије до Краљевине Југославије на новчаници је приказана стварна, историјска личност у лику краљице Марије Карађорђевић, румунске принцезе и супруге краља Александра I Карађорђевића. Краљица Марија пленила је скромношћу, хуманошћу и интелигенцијом. Радила је на отварању нових школа, болница, побољшању животних услова деце без родитеља и образовању женске деце. Била је веома вољена и поштована у народу, тако да не чуди зашто је баш њен лик изабран да краси новчаницу од 1000 динара.
Македонски краљ Филип II је почео са ковањем свог сребрног новца тетрадрахми од 359. год. пре Христа, које настављају да се кују и после његове смрти 336–294. год. пре Христа. Овај новац као и новац његовог сина и наследника Александра III Македонског (336–323. год. пре Христа) и његових наследника (дијадоха) на ове просторе доносе са територија Грчке келтски војници најамници, који су исплаћивани у новцу. То је први новац који је био у оптицају на овим нашим просторима и њим почиње постепено робно новчана привреда мада је размена и даље била заступљена.
Почеци металургије везани су за ликовну уметност и вајарство. Иако ово звучи нелогично и апсурдно, да погледамо шта се дешавало у друштвима земљорадника и сточара млађег каменог доба, пре неких 6500 година.
Ускрс су одувек пратиле ускршње игре, неке су још увек популарне, а неке полако одлазе у заборав…или не одлазе?
У етнолошкој збирци за друштвени живот и духовну културу се налазе четири стаклене боце у чијој унутрашњости су израђене фигуралне представе са хришћанском тематиком. Овакве боце су познате под називом “боце стрпљења” и биле су веома популарне у Средњој Европи у 18. веку као украси у кући. Сличне њима су боце које су прављене на Западу, али су оне обично положене на бок и најчешће имају фигуру брода у унутрашњости.
