Ускрс је најважнији хришћански празник, те је за њега везан читав циклус празника и обичаја, почевши са Ускршњим, Белим или Великим покладама, потом Великим постом и Великом недељом као његовим врхунцем, која се завршава Ускрсом. Након Ускрса такође постоји низ празника који су у тесној вези и који се обележавају различитим обичајима: Мали Ускрс, Побусани Понедељак, Спасовдан, Духови.

Музеј Војводине је једна од настаријих и најкомплекснијих – по свом уређењу – установа културе у Војводини, а по својој величини друга по реду музејска установа у Србији. С обзиром на број одељења и области које покрива, као и на број депанданаса, те на број музеалија укупно, Музеј Војводине се може похвалити – што негде логично и следи – исто тако великим бројем сталних поставки. Две се налазе у главној згради у Дунавској 35, а то су највећа стална поставка која дочарава постојање трагова човека уназад 8.000 година у прошлост, па све до краја 19. века, упошљавајући бројне наративе из археологије, историје, историје уметности и етнологије, како би се у овом дугачком временском распону уобличила слика цивилизацијских и друштвених стремљења бројних народа на тлу Војводине, а друга је поставка Музеја присаједињења, која описује историјске токове и догађаје везане за формирање Србије на крају Првог светског рата, када су јој се приклониле и кључне војвођанске области – Срем, Банат и Бачка. Трећа стална поставка говори о Првом и Другом светском рату у згради у Дунавској 37, на далеко мањој површини о Првом св. рату, док је Други св. рат приказан подробније и представља остатак далеко веће целине која је обухватала почетак 20. века као и међуратни период. Четврта стална поставка је спој историје уметности и историје пољопривреде и налази се у различитим објектима (Великом замку и Павиљонима) Музејског комплекса у Кулпину, који је од Новог Сада удаљен око 25 км ваздушном линијом. Пета стална поставка је најмања, али не и најнезнатнија, јер је смештена у оригиналне куће које својом првобитном наменом, распоредом, као и сталном изложбом етнолошких музеалија, те нешто мањим бројем историјских предмета, говори о досељеницима – колонистима из Босне и Херцеговине, након окончања Другог светског рата, а налази се у Етно-парку Бачки Јарак, удаљеном свега 12 км од Новог Сада. У плану је допуна и модернизација поставке у Хемптовој кући која представља саставни део још једног депанданса Музеја Војводине – Пастеровог завода са својом збирком из историје медицине, и она ће се наћи у следећем издању Водича кроз сталне поставке Музеја Војводине.

 Ово је прича о чудесном открићу блага скривеног у сремским њивама. У немирно доба IV века у римској Панонији неко је закопао три позлаћена шлема верујући да ће се вратити по то богатство. Преко њих се таложила земља све док их нису нашли ратари у својим њивама…17 векова касније. Како су доспели тамо? Каква је била судбина војника који су их носили? Коликa је била моћ једног царства чији су официри за своје заслуге добијали на поклон раскошне златом и драгуљима опточене шлемове.

Музејски комплекс Кулпин, депанданс Музеја Војводине, обухвата два дворца са помоћним објектима и великим парком.

У згради некадашњег житног магацина постављене су тематске изложбе које чине целину о развоју доминантних грана пољопривреде у овом делу Војводине, у општини Бачки Петровац. 

Једна од изложби је Историјат гајења конопље, чији су аутори проф. др Јан Кишгеци и дипл. инжењер Јарослав Љекар.

Свака школа је, у складу са сопственим финансијама, опремала кабинете како би се у њима изводила квалитетна настава. Изглед учионица у којима се изводила настава био је законски прописан. Основ сваке учионице чиниле су скамије. Реч скамија (рус. скамья, лат. scamnum) означава клупу. Вук Стефановић Караџић je у свом „Српском рјечнику“ из 1818. године такође помиње у значењу клупа.

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чувају се 33 дела сликара Милана Коњовића, од којих су два рађена темпером на хартији, једно уљем на лесониту, док су остало цртежи оловком или тушем. Ти радови су настали у распону од 1941. до 1950. године, тако да пружају увид у пету деценију прошлог века као време ратно и послератно.
За време Другог светског рата Коњовић је био сведок страдања, логора и многих других ужаса и једина светла тачка за овог уметника била је изложба у Будимпешти коју су му приредили његови мађарски пријатељи интелектуалци. Она је одржана у јеку рата 1942. и мађарска опозициона јавност ју је оценила веома позитивно, али је сликару донела црну мрљу на биографији, тако да су га много година после рата оптуживали за сарадњу са окупатором.