У време када је наша недељна дружења у Музејској играоници Музеја Војводине привремено прекинута и када је најмудрије да останемо код куће, одлучили смо да се сместимо у виртуелни свет и на тај начин дођемо право код вас у госте.

Дружимо се уз причу о Aладиновој и неким другим лампама, научимо нешто ново и направимо нешто креативно!!!

Материјал за играоницу можете преузети ОВДЕ.

Одећа, као веома важан сегмент материјалне културе и показатељ многих културно-историјских збивања једног простора и времена, одувек је заузимала важно место у животном циклусу човека, наглашавајући његове одређене фазе у одрастању и сазревању. Прелазак из периода детињства у младалачко доба обележава се и променом начина одевања. Одевање деце у градским срединама, мењало се као и одећа одраслих, у складу са модним диктатима, који су потицали из разних европских центара, а пре свега из Беча и Будимпеште. Дечија одећа је заправо била пресликана одећа одраслих.

Светозар Милетић (1826 – 1901) једна је од најзнаменитијих политичких личности српског народа северно од Саве и Дунава, вођа српског народа који је изражавао његове аутентичне, легитимне и природне тежње ка свом националном, културном и политичком ослобођењу и уједињењу.
Оснивач Српске народне слободоумне странке, оснивач и уредник политичког листа Застава, два пута биран за градоначелник Новог Сада,  посланик на српским народноцрквеним саборима и посланик на Угарском сабору, Светозар Милетић је био озбиљна претња аустроугарској власти.
Да би онемогућиле његово деловање, а његову странку обезглавиле и зауставиле у даљем наглом развитку, угарске власти су Светозара Милетића два пута осудиле на казну затвора. Први пут је то било 1870. године, када је Милетић осуђен на годину дана затвора.

Нови Сад је био инспирација првом српском фотографу Анастасу Јовановићу који је и начинио најстарије фотографске снимке Петроварадинске тврђаве. Фотографска делатност се врло рано развила у Новом Саду, о чему сведочи отварање првог фотографског атељеа 1854. године у власништву Георгија Кнежевића.
Свест о документарном значају фотографије наводила је многе новосадске фотографе да превазиђу фотографије настале у атељеима и забележе екстеријерне снимке града као и значајне историјске догађаје. Међу многобројним фотографима чија дела се чувају у Музеју Војводине, својим радом и талентом, издавјају се следећи фотографи: Георгије Кнежевић, Јохан Рехницер, Јозеф Сингер, Деже Вајда, Панић и Прокоп.

Војна граница као санитетски кордон  имала је веома значајну улогу у одбрани Хабзбуршке монархије и других европских земаља  од куге и других заразних болести. Најважнији задатак Срба граничара  у миру био је чување санитетског кордона.
 О последицама куге у нашим крајевима  др Радивој Симоновић забележио је у својој књизи Куга у Срему године 1795. и 1796: „За доба турских ратова по нашим крајевима на Тиси, Дунаву и Сави, у аустријској војсци више је војника помрло од заразних болести него што је погинуло од турског оружја.“ Зато не чуди што је приликом организовања Војне границе, велика пажња посвећена уређењу кордонске службе.
Тако је и Банатска војна  граница добила 1769. године Кордонски регулатив на основу којег је формирана гранична кордонска служба. Кордон се делио на миран, сумњив и опасан период. У Илирској регименти кордонски ланац имао је у редовно време 54 страже, а у време куге 98. Посада је била смештена  у дрвеним чардацима и  колибама направљеним од земље и трске које су образовале међустраже на раздаљинама од дванаест до тридесет минута хода.  Кордон је подељен на три кордонске команде: Горњу кордонску, чије је седиште било у Панчеву, Средњу кордонску, са седиштем у  Белој Цркви, и Доњу кордонску команду у Оршави. Према једној кордонској табели из 1769. године, на секторима банатских регименти стражарило је у мирном времену 406 људи, у сумњивом 844, а у опасном 1.286.

Слушајући извештаје о корони, невољи која нас је већину затворила у куће, неко је рекао да је Србија земља са највише медаља на спортским такмичењима по глави становника.  Имамо ми много посебности, једна од њих је и да наша земља чува три позлаћена римска шлема из IV века. Једина земља на свету која се може похвалити оваквим културним благом јер на читавом свету њих је свега десетак. Три чувена шлема се чувају у Музеју Војводине. На нашој сталној поставци они се шепуре уживајући у уздасима дивљења и стручњака и лаика и деце...свих.

Док се ускоро поновео не погледамо очи у очи да и Вама отму уздах дивљења или измаме поновни, уживајте у причи о шлемовима кроз одличан документарни филм Долина златних шлемова.