Необична сведочанства једне велике драме

Писма на свили о побуни у Шаторалјаујхељу

Писмо Д. Павловић и Б. Савин

Обилазећи сталну поставку Музеја Војводине у Дунавској 37 посетилац често не запази два необична предмета у витрини везаној за логоре и затворе у Другом светском рату, два истргнута комада тканине густо исписана дрхтавим курзивом. То су писма на комадима свилене поставе једног зимског капута на којима су три затворенице описале јединствен догађај у Хортијевој Мађарској – побуну затвореника у казнионици у Шаторалјаујхељу, која је избила 22. марта 1944. и однела најмање 71 живот.

Шаторалјаујхељ (код нас се често погрешно каже Шатораљаујхељ) је градић у близини данашње мађарско-словачке границе, а за време рата, када је Мађарска окупирала део Словачке, био је дубоко на мађарској територији. И становништво око њега је из тог разлога измешано, и са једне и са друге стране границе има и мађарских и словачких села.

Писмо Јулијане Кобиљски

До фебруара 1943. затвор у Шаторалјајухељу био је намењен искључиво за криминалце, а тада су у њега почеле стизати групе политичких осуђеника, углавном припадника отпора из Војводине и нешто Мађара и Румуна из Ердеља. Прва група Војвођана је пребачена из препуних затвора у Вацу и Сегедину. У периоду од јуна до новембра директно из Новог Сада, тј. из „Армије“ пребачене су још четири групе затвореника.

Режим у Шаторалјаујхељу није био тако строг као у сегединском „Чилагу“, па су затвореници били углавном задовољни. Али, догађаји с почетка 1944. унели су немир у њих. Након споразума у Клесхајму, Немачка је окупирала Мађарску. Осуђеници су почели да страхују шта ће бити са њима.

Страх затвореника у Шаторалјаујхељу за своје животе није био без основе, сведочи и исказ човека који је можда најбоље познавао мађарски режим и његове затворе, др Ервина Холоша, учесника мађарске револуције. Он је готово цео период Хортијеве владавине, 1919-1944, провео по затворима, углавном у Сегедину. Сећајући се тих дана много касније, Холош је атмосферу тих дана описао речима, које је код нас објавио Владислав Ротбарт 1984. године у књизи Југословени у мађарским затворима и логорима 1941-1945, стр. 323:

„Кад су Немци окупирали Мађарску ми смо и формално постали таоци. Могли су да нас одведу одавде када код и куда год су хтели“.

А то „куда год“ је значило – у Немачку, у логоре смрти, што се касније многим Војвођанима, првенствено Јеврејима и припадницима НОП-а, и догодило.

Затвореници из Војводине су већ имали своје руководство, које су чинили Милан Џанић, Иван Шуц, Миленко Маринковић (рођени брат Соње Маринковић) и Миленко Влашкалић. Они су већ на прелазу две године донели одлуку да се покуша ухватити веза са словачким партизанима и организује бегство.

Када је до окупације заиста дошло и немачка војска 19. марта запосела читаву мађарску територију (имала је гарнизон и у Шаторалјаујхељу) затвореничко руководство је донело одлуку да се бегство изврши, иако веза са спољним потенцијалним сарадницима није успостављена. То је била одлука која се показала фаталном.

Почетак побуне је прошао прилично добро. Затвореници су на препад разоружали кључара и савладали затворску стражу. Неколико већих група је напустило затвор пре него што је стигла немачка јединица, која је брзо савладала побуну. Без водича, а не познавајући терен, они су данима лутали по околним планинама, прогоњени од војске, жандармерије и непријатељски настројеног становништва. Око 60 затвореника је поубијано по околним брдима и у гушењу побуне, међу њима и сва четири члана руководства. Још 11 њих је осуђено на смрт вешањем и обешено 6. априла у затворским кругу.

Месецима након побуне затвореницима није било дозвољено да пишу кући, нити да примају пошту и пакете, па су се они на све начине довијали да некако јаве својима да су живи. Тако су настала и ова два писма.

Једно писмо су заједнички написале Ђурђевчанке Десанка Кокић и Бранка Савин, а помогла им је другарица Славка Костић, чија мајка је при првој посети изнела писмо. Упућено је породици и углавном описује детаље које су девојке лично виделе и преживеле тих дана. А виделе су много, јер су биле учеснице пробоја и једне од ретких које су успеле да побегну из затвора, а да не буду убијене током бегства.

Друго писмо је написала Јулијана Кобиљски из Бачког Градишта своме тадашњем мужу Стевану Гарабантину. Она је била међу оним затвореницама које се нису пробиле, те је њено писмо најинтересантније због описа ситуације у затвору након интервенције немачке јединице. Нарочито су драматичне сцене у којима се описује како су затвореници - учесници побуне, који су пружали оружани отпор Немцима, оставши без муниције тражили од својих другарица из женске ћелије да их убију ножевима да не би били заробљени и мучени, што су неке, са сузама у очима и дрхтавих руку, и учиниле.

Оба писма су настала у атмосфери општег страха, са намером да се сачува сећање на тај догађај, за случај да нико од његових актера не преживи.

Када су се совјетске трупе новембра 1944. приближиле Шаторалјаујхељу затвореници су пребачени у Комаром. Касније су пребачени у немачке логоре, међу њима и у злогласни Дахау. Неки су у кратком периоду променили по 3-4 логора, док коначно нису ослобођени на крају рата. Многи некадашњи затвореници нису дочекали ослобођење.

Др Предраг Бајић, виши кустос – историчар