Порука у боци из 1951. године

У јеку извршавања амбициозног петогодишњег плана индустријализације у Федеративној Народној Републици Југославији, у време када је започињао Хладни рат, а Југославија била у веома лошим односима са Западом и економски окренута СССР-у и тзв. земљама народне демократије, дошло је 1948. године до избијања отвореног сукоба између Комунистичке партије Југославије и Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), односно ФНРЈ и Информбироа (СССР и његових „сателита“). Може се рећи да је преко ноћи Југославија постала предмет страховитог политичког и пропагандног притиска и економске блокаде свих ИБ земаља. Између ње и суседних социјалистичких држава готово је завладало ратно стање: на границама су се налазиле стражарске куле ограђене бодљикавом жицом, а на најосетљивијим граничним местима биле су постављене нагазне мине. У пограничним сукобима од 1948. до 1953. године рањено је и убијено око 100 грађана ФНРЈ и припадника Југословенске армије.

Овај сукоб укључивао је, наравно, и пропаганду као врло важан аспект.

У сврху ширења ИБ пропаганде, суседне социјалистичке земље су емитовале говоре преко мегафона у пограничном подручју. Употребљавани су ваздушни балони за бацање летака. Један од коришћених метода било је и слање пропагандног материјала поштом појединим југословенским грађанима, или чак партијским комитетима. Такође, путем писама послатих поштом из иностранства, одбегле присталице Резолуције ИБ-а величале су државу у коју су прешле и позивале своје рођаке да ураде исто. Штампани материјал је убациван у пртљаг разним путницима, који су га онда несвесно уносили у државу, због чега се дешавало да после буду ухапшене читаве породице. Пропагандно штиво у Југославију су уносили и убацивали и обучени диверзанти и обавештајци из суседних земаља – Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније, међу којима је највише било југословенских грађана – присталица Информбироа. Најчешће су, међутим, страни теретни бродови на Дунаву, односно њихове посаде, убацивали пропагандни материјал у земљу.

Одређену пропагандну сврху имали су војни маневри – демонстрација војне силе, коју су спроводиле суседне социјалистичке државе дуж југословенске границе, што је могло да произведе двоструки ефекат: са једне стране границе – застрашивање, са друге – стварање атмосфере наводне опасности од Југославије.

У Југославију је илегалним путем уношен и растуран пропагандни материјал у виду великог броја брошура, летака, новина. Укупан тираж ибеовске штампе намењене илегалном растурању у Југославији месечно је износио од 115 до 120 хиљада примерака, а заједно са брошурама и лецима чак од 150 до 160 хиљада.

Пропагандни радијски програм на језицима народа Југославије (српскохрватском, македонском и словеначком) масовно је емитован из свих источноевропских земаља са великог броја радио-станица, и то на смену, тако да се могао чути у свако доба дана и ноћи. У почетку није било ограничења односно забране слушања оваквог програма, па се понекад то одвијало чак и у групама, највише у редовима мањинских националних заједница.

Пропагандни рат посебно је био изражен у пограничним подручјима земље, уз североисточне границе према информбировским државама, где је живело мањинско становништво – мађарско, румунско и бугарско. Чланице ИБ-а, пре свега Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија, као суседне земље, настојале су да изазову отпор својих мањина према југословенској власти.

Домаће власти углавном су брзо откривале покушаје организованог рада на писању и умножавању информбировског материјала код појединих мањих група унутар државе, а они који су убацивали пропагандни материјал из суседних држава наилазили су на граничне јединице, војску, органе Управе државне безбедности, којима су помагали и мештани, те је на тај начин спречаван одлив пропагандних садржаја у унутрашњост земље. Део заплењеног ИБ материјала који је убачен у земљу из Мађарске и Румуније чува се у Музеју Војводине, укључујући и једну боцу са брошурама под називом „Тито је крвник југословенског народа“ из 1951, која је била пуштена да плута реком.

Кристина Менеши, виша кустоскиња – историчарка