Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Меноре из Челарева

.

 

 

 

I део: Менора (хеб. свећњак)

Слично крсту, и менора је прешла пут од ритуалног објекта до много ширег обележја: јеврејског националног идентитета. Прва појава као симбола, је на новцу јудејског краља Антигона II Мататије (40-37. год. п.н.е.). Недуго затим, почела је да се појављује на гробовима и у синагогама. Од IV века, у Палестини и широм Медитерана се јавља на разним предметима профаног и ритуалног карактера.

     Новац Антигона II Мататије (40-37. год. п.н.е.)

Старозаветни опис изгледа и градње свећњака је дат у Другој књизи Мојсијевој (Излазак, 25: 31-40). Набукодоносор је 586. год. п.н.е. уништио Први храм, а све драгоцености су однете у Вавилон, без помена о њиховом враћању. После повратка из изгнанства, гради се други Храм, у коме се менори придодају два маслинова дрвета, симболишући помазање цивилне и верске власти реуспостављене нације. Поновну пљачку Храма извршио је Селеук IV Епифан 168. год. п.н.е. Нова златна менора је упаљена у Храму 164. године п.н.е. Менора постаје како симбол Храма, тако и симбол божије присутности у виду светлости. Фестивал Светлости (ханука) постаје национална светковина, а менора добија своје место и у кући, као лампа Хануке. Ова светиљка има девет кракова, а њен новохебрејски назив је ханукија. Пошто Римљани заузму Јерусалим 70. године, благо Храма се односи у Рим, што приказује рељеф на Титусовом славолуку. Неколико векова касније Прокопије из Цезареје пише да Вандали односе „Јеврејско благо“ у Картагу. Византијски војсковођа Велизар 534. године благо доноси у Константинопољ. Цар Јустинијан, у сујеверном страху од проклетства, шаље га у Јерусалим, где му се губи траг.

                                                 Приказ меноре на Титусовом славолуку у Риму

У ово време када физичка менора нестаје, њен лик је потпуно уклопљен у уметност касне антике. Она симболише различите асоцијације и доживљава разне интерпретације. На прелазу у нову еру, упркос уништењу Храма, менора је толико пуна значења да њена представа наставља да живи. Свако ново успешно тумачење ове слике додавало се већ постојећим. Од првобитног једноставног текстуалног упутства Мојсију, менора је прешла у универзални симбол света, божанско свето дрво помазања, доказ јеврејске државности, и директног божијег утицаја. Менора је од текстуалне постала графичка слика, означавајући финалну трансформацију једног објекта у симбол.

 

Јован Коледин, виши кустос – археолог