Војвођански ћилим „чупавац“

Данашња прича је посвећена специјалној ткачкој техници чији је крајњи производ ћилим који се у народу зове „чупавац“. Такви ћилими углавном имају једну нит памучне основе и по две нити потке, вунену и памучну. Специфични су и по томе што „чупавци“ немају два лица, јер имају рељефне орнаменте који се смењују са равним површинама. Они нису били толико заступљени у животу појединца као ћилими на пруге, или ћилими са пољем и окрајницом, јер се сматра да су били захтевнији за ткање, а због своје структуре нису били практични. Ипак, „чупавци“ заслужују макар једну музејску причу.

Процес ткања се одвија на следећи начин: вунена потка се уткива помоћу даске и напушта се преко металне шипке. Упоредо са памучном потком води се и вунена потка која се помоћу даске према шари пребацује преко металне шипке тако да се добије напуштано-чупаво ткање.

 
Детаљи чупавог ткања, Врбас, око 1898.

Детаљ чупавог ткања, Силбаш, 1905.

У ручно израђеним предметима, а тако и у ткању, долази до изражаја пре свега женска посвећеност, стрпљивост, вештина, осећај за естетику, за практичност и прецизност. Ткаље на оваквим ћилимима најчешће изводе орнаменте квадрата које постављају у положај ромба у чијем средишту је мали крст. „Чупава“ поља сачињена су од дужих или краћих петљи које се смењују са глатким пољима и на тај начин лице ћилима постаје рељефно, а наличје ћилима глатко. Ромб се сматра женским симболом, има еротски смисао и индиректно симболише победу и рађање новог живота. У народу су се овако постављени ромбови звали и „пите“ односно „чупавац на пите“. Сви наши „чупавци“ имају и привезане ресе на све четири стране што указује да се такав ћилим користио и за прекривање стола.

Силбаш, Срби, Бачка, 1905.

„Чупавац“ из Силбаша ткала је Анка Коларић 1905. године за своју девојачку спрему. Удала се у породицу Пашћан, а 1954. године када је ћилим откупљен за Музеј, живела је у Руменки и потврдила да је за ткање користила биљне боје и да јој је требало око два и по месеца да истка ћилим.

Вунена нит за израду „чупаваца“ се добијала у домаћој радиности, што је обухватало стрижу оваца, прање и чишћење вуне, рашчешљавање и предење. Жене су вуну чистиле и чешљале гребенима, а затим су преле на ручним или ножним преслицама. Затим су је саме бојиле, у почетку природним, биљним бојама, а већ у другој половини 19. века су носиле код занатлија бојаџија који тада вуну већ боје анилинским бојама.

Ресе на чупавцу, Пивнице, 1918-41.

„Сновање нити“ односно постављање нити основе се ради на исти начин као и код осталих ћилима, „чупавци“ се ткају на узаном разбоју и састоје се из две поле које се спајају ручним штепом по дужини. Прецизност ткаље је веома важна, како у ткању, тако и у спајању истканих „пола“. А по речима жена – ткаља са терена, за ткање „чупаваца“ осим прецизности, ткаља је највише требало да буде смирена како би напуштање нити текло у правилном ритму.

Пивнице, Срби, Бачка, 1918-41.

Стапар, Срби, Бачка, око 1935.

„Чупавац“ из Стапара ткала је око 1935. године, полупрофесионална ткаља Љубинка Грујић. Љубинка је ткала ћилиме за продају, и тако га је породица Бачић, такође из Стапара, купила исте године за сопствене потребе.

Када кажемо ћилим, углавном помислимо на вунену тканину са два лица, која се тка у две нити и чије се шаре изводе клечаном техником. Овом „чупавом причом“ приказали смо још један бисер наше домаће радиности, који је надамо се успео да пробуди ваше интересовање.

Љиљана Трифуновић, музејска саветница