Један од најважнијих предмета у човековом животу је пешкир, јер је он у човековом окружењу од првог до последњег дана. Он нас дочекује и испраћа са овог света. Он је ту поред нас од јутра до вечери, он је ту кад тугујемо, али и кад се радујемо. Он је ту чим отворимо очи, пре и после јела, он је ту кад нешто радимо, али и кад рад завршимо. Дакле, без његовог величанства – пешкира не можемо замислити дан, па ни цео живот. Зато је и настала ова прича о пешкирима из наше Колекције у којој чувамо око 700 различитих пешкира свих етничких заједница Војводине.

 Међу најразвијенијим индустријским гранама на подручју данашње Војводине током 19. века, били су цигларство и производња грађевинског материјала. Значајнијих циглана и црепана у данашњој Војводини било је у Кикинди, Новом Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Апатину, Панчеву итд. Међутим, највеће индустријско постројење из области производње грађевинског материјала, била је цементара у Беочину. Она је почетком 20. века давала око половине целокупне производње цемента у Угарској.

 Један необичан предмет од слонове кости из римског доба изложен је на Сталној поставци Музеја Војводине. У музејској колекцији нашао се 1953. године, када је откупљен као случајни налаз из једног гроба. Предмет је пронађен у селу Петровци код Вуковара, где је евидентирано постојање локалитета из римског периода. Сматра се луксузним производом, пре свега због материјала од којег је направљен, али и начина израде који сугерира велико умеће мајстора.

 Новчаница од 10 динара Привилеговане народне банке Краљевине Србије израђена је 1893. године, али је у оптицај пуштена тек 15 година касније, тачније након одобрења министра народне привреде Косте Главинића 13. септембра 1908. године. Ова новчаница је интересантна, јер је носилац две монете: динара са једне и франка са друге стране. Израђена је у Паризу, у Banque de France.

  Фото: Лесте

 Село Свилош смештено је на данашњем путу између Фрушке горе и Дунава. У римско време, на његовом месту налазила се одбрамбена зона, добро повезана са великим римским градовима Сирмијумом и Басијаном. У периоду између 1976. и 1983, археолози Војвођанског музеја и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, са кустоскињом Мирјаном Маријански Манојловић на челу, ископавали су римско гробље у атару села, на локалитету Крушевље.

            Да ли сте знали да једна од најстаријих српских школских установа – Карловачка гимназија, чува велико природњачко благо од националног значаја? Пре два века, тачније 1797, појављује се визионар са јасном идејом унапређења просвете, пореклом Словак, и ствара са својим ђацима материјал који је и данас битан за науку. Андреј Волни је своје име уписао у редове знаменитих, али његово морално, едукативно и научно уздизање креће управо на овим нашим просторима. Као други директор, а и професор Карловачке гимназије, удара темеље природним наукама које ни пре њега, а ни после нису били познати ширим научним круговима. Љубав ка науци и образовању омладине створила је неопходну везу између професора и ђака, изнедривши тако велика знања из области ботанике. Кроз практичан рад, који се тих година након оснивања школе 1791. године, уводи у наставни план, ђаци својим рукама, берући биљке у Карловцима, на обронцима Фрушке горе и у Петроварадину, стварају са професором Волнијем хербаријум који данас заузима значајно место у науци. Флору Срема, до тада непознату, излио је пред високе научне кругове као златну реку ботаничког сазнања и нових открића.