Буди одговоран...
према духу и телу!
Театрић Музеја - сваке суботе у 11 сати
Археолошка конференција
„Словени и њихови суседи у 1. миленијуму н.е.“
Платформа еМУЗЕЈ

Шта се крије у османлијским и аустријским „подземним контејнерима“ на Петроварадину?

.

 На Петроварадинској тврђави у Новом Саду своје уточиште пронашли су припадници скоро свих праисторијских култура које су боравиле на овом простору. У лесним наслагама који прекривају зелену стену пронађене су неандерталске алатке, старе око 45000 година. Изгледа да је само првим ратарима и сточарима на овом простору сметала „промаја“ педесетак метара изнад реке. „Гиблатар на Дунаву“ запоседају Келти, Римљани и др. Од 29. јула 1526. османлијски освајачи са Петроварадинске стене уживају у раним јесењим заласцима сунца над Дунавом сладећи се грожђем, смоквама, купинама, крушкама... и то у великим количинама. Пошто у то време није било депонија, своје отпатке бацали су у јаме на самом платоу. Било је ту свега, од поломљених керамичких посуда, љуски јаја, костију животиња па све до семенки горе наведених воћака. Изнад једне овакве јаме, много година касније, посетиоци ЕXIT фестивала ђускали су уз реге ритмове. Њихово ђубре, међутим, није остајало ту.

Његово величанство – пешкир

.

                                                

 Један од најважнијих предмета у човековом животу је пешкир, јер је он у човековом окружењу од првог до последњег дана. Он нас дочекује и испраћа са овог света. Он је ту поред нас од јутра до вечери, он је ту кад тугујемо, али и кад се радујемо. Он је ту чим отворимо очи, пре и после јела, он је ту кад нешто радимо, али и кад рад завршимо. Дакле, без његовог величанства – пешкира не можемо замислити дан, па ни цео живот. Зато је и настала ова прича о пешкирима из наше Колекције у којој чувамо око 700 различитих пешкира свих етничких заједница Војводине.

Фабрика цемента у Беочину

.

 Међу најразвијенијим индустријским гранама на подручју данашње Војводине током 19. века, били су цигларство и производња грађевинског материјала. Значајнијих циглана и црепана у данашњој Војводини било је у Кикинди, Новом Бечеју, Бачкој Тополи, Суботици, Апатину, Панчеву итд. Међутим, највеће индустријско постројење из области производње грађевинског материјала, била је цементара у Беочину. Она је почетком 20. века давала око половине целокупне производње цемента у Угарској.

Римска преслица од слонове кости

.

                   

 Један необичан предмет од слонове кости из римског доба изложен је на Сталној поставци Музеја Војводине. У музејској колекцији нашао се 1953. године, када је откупљен као случајни налаз из једног гроба. Предмет је пронађен у селу Петровци код Вуковара, где је евидентирано постојање локалитета из римског периода. Сматра се луксузним производом, пре свега због материјала од којег је направљен, али и начина израде који сугерира велико умеће мајстора.

Новчаница Краљевине Србије од 10 динара из 1893. године

.

 Новчаница од 10 динара Привилеговане народне банке Краљевине Србије израђена је 1893. године, али је у оптицај пуштена тек 15 година касније, тачније након одобрења министра народне привреде Косте Главинића 13. септембра 1908. године. Ова новчаница је интересантна, јер је носилац две монете: динара са једне и франка са друге стране. Израђена је у Паризу, у Banque de France.

Симболизам римског крчага у облику кокошке

.

  Фото: Лесте

 Село Свилош смештено је на данашњем путу између Фрушке горе и Дунава. У римско време, на његовом месту налазила се одбрамбена зона, добро повезана са великим римским градовима Сирмијумом и Басијаном. У периоду између 1976. и 1983, археолози Војвођанског музеја и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, са кустоскињом Мирјаном Маријански Манојловић на челу, ископавали су римско гробље у атару села, на локалитету Крушевље.

Ђурђевак из Карловачке гимназије

.

 

            Да ли сте знали да једна од најстаријих српских школских установа – Карловачка гимназија, чува велико природњачко благо од националног значаја? Пре два века, тачније 1797, појављује се визионар са јасном идејом унапређења просвете, пореклом Словак, и ствара са својим ђацима материјал који је и данас битан за науку. Андреј Волни је своје име уписао у редове знаменитих, али његово морално, едукативно и научно уздизање креће управо на овим нашим просторима. Као други директор, а и професор Карловачке гимназије, удара темеље природним наукама које ни пре њега, а ни после нису били познати ширим научним круговима. Љубав ка науци и образовању омладине створила је неопходну везу између професора и ђака, изнедривши тако велика знања из области ботанике. Кроз практичан рад, који се тих година након оснивања школе 1791. године, уводи у наставни план, ђаци својим рукама, берући биљке у Карловцима, на обронцима Фрушке горе и у Петроварадину, стварају са професором Волнијем хербаријум који данас заузима значајно место у науци. Флору Срема, до тада непознату, излио је пред високе научне кругове као златну реку ботаничког сазнања и нових открића.