Срцолисна чешњача

Колико пута сте шетајући Каменичким парком прошли поред срцолисне чешњаче (Alliaria petiolata), такорећи одмах поред стазе, а да нисте знали која је то биљка, а још мање да се ради о зачину којег су користили наши преци пре 6000 година? Многи купачи и пецароши на Бећарцу у Новом Саду су барем једном нехотице згазили папреног дворника (Persicaria hydropiper) који може да служи као замена биберу. Макроботаничке анализе у археоботаници нам пружају могућност да откријемо главне зрнасте културе, попут житарица, махунарки и уљарица, које су узгајали наши преци у праисторији. Међутим, сем зрнасте хране људи су користили „зељасте“ делове биљака у исхрани, који се нажалост нису очували током векова у земљи. Поједини стручњаци су због „недостатка доказа“ ишли тако далеко у својим размишљањима да су веровали да људи у нпр. неолиту нису ни зачињавали своја јела. Да то није тако, доказе пружа релативно нова метода у археоботаници – анализа фитолита. У археологији важи правило стрпљен-спашен, поготову након продора природних наука почетком новог миленијума у ову традиционално гледано друштвену, односно хуманистичку меку.

Чарапе, мушке, свакодневне.

Најинтригантнија прича о двопређно плетеним чарапама је она о чарапама из села Хртковци у Срему. Ове, слободно можемо рећи, архаичне чарапе, носили су припадници мале етничке заједнице Климената. Клименти су пореклом албанска католичка заједница из области Малесија, на планини Проклетије. Један део њих се доселио у Срем након аустријско-турских ратова. Они су заједно са Србима у другој Великој сеоби Срба, под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1739. године, прешли Дунав и населили се на потес између Инђије и Старе Пазове. Нешто касније, 1747. године, аустријска држава их је за стално населила у места Хртковци и Никинци.

Славко Милетић је рођен 22. марта 1869. године у Новом Саду. Његов отац је био Светозар Милетић, народни трибун и један од најзначајнијих српских политичара у Аустро-Угарској монархији. Школовање је започео у родном граду, да би последње две године гимназије завршио у Осијеку. Студије медицине похађао је у Грацу и Прагу, а окончао у Бечу (1895), где је био активан у српском академском друштву Зора. По завршетку студија настанио се у Вршцу, обављајући приватну праксу (1896). Уједно је лечио и оца чије се здравље нарушило услед дугогодишњег тамновања по угарским казаматима.

Торба је одувек била веома важан и неопходан предмет који човек користи при изласку из куће, било да су у питању неке свечане прилике, одлазак на њиву, пијацу или вашар. Зато торбе делимо на свечане и свакодневне, тј. радне. Торбе су користили сви: млађе и старије жене, мушкарци и деца из свих етничких заједница које живе у Војводини. Главна одлика орнамената на торбама је да су они једноставни, мање захтевни у ткачком смислу од орнамената на ћилимима и да су бирани тако да задовоље потребе онога ко их користи.

 
Различите стране вунене свечане торбе, 1904, Срби, Лалић, Бачка

Констатнин Костић, нородни трибун, свештеник, професор и писац историје, рођен је у Бачком Градишту 29. јуна 1886. године. Школовање је започео у родном месту, а наставио уписавши Српску гимназију у Новом Саду 1905. и богословију у Сремским Карловцима 1909. Рукоположен је за ђакона и презвитера 1910, у Вршцу. Са почетком Великог рата, био је под присмотром полиције, а потом интерниран у Панчево, Темишвар, Арад и Татоварош. После интернације вратио се у Опово, али је и даље био под присмотром полиције. И поред тога, несебично се укључио у заштиту и збрињавање страдалне и избегле деце из Босне. Постао је повереник Обласног одбора Државне заштите избегле деце који је водио бригу о њиховом лечењу, смештају и исхрани. Децу је размештао по домаћинским кућама, а лекове и лекарску негу је обезбеђивао Одбор. Добар глас о пожртвованом и родољубивом проти стигао је и до Америке и Михајла Пупина који му пише.

Плакат Омладинци и омладинке дођите сви на први омладински планинарски дан на Стражилову 25. јуна 1939. год.

У првој половини XX века из Београда је стигла иницијатива (под утицајем др Душана Спирте), да се у Новом Саду формира подружница београдског Српског планинарског друштва (СПД). Сусрет планинара из Београда и Новог Сада одржан је 13. маја 1923. године на Иришком венцу, али се формирање подружнице није реализовало. Наиме, постојала је реална опасност да ће сам назив Српско планинарско друштво, у мешовитој националној средини, каква је тада Нови Сад био још више него данас, изазвати формирање и других планинарских друштава на националној основи (немачко, мађарско, јеврејско итд.). Већина новосадских планинара је била за неко неутрално име: „туристичко“ или „планинско“ друштво, али са тиме се, изгледа, није слагао Васа Стајић (мада је своје неслагање, касније, негирао), који је и изабран за председника новосадске секције СПД-а. Стога, новосадски огранак београдског Друштва, у ствари, није никада ни заживео, што се може видети из сачуваних записника са седница Управног одбора Српског планинарског друштва. На седници Управног одбора СПД-а, одржаној у стану др Душана Спирте у Београду 26. фебруара 1924. године, констатује се: „Пошто секција у Новом Саду не показује никаквих знакова живота, решава се, да се има решити питање новосадске секције приликом излета у Фрушку гору - Нови Сад.“ Ипак, овај спор између новосадских планинара и Васе Стајића није оставио последице и Васа Стајић је до краја остао веран, не само планинарском покрету, већ и новоформираном планинарском друштву „Фрушка гора“. Констатација да „секција у Новом Саду не показује никаквих знакова живота“ била је само делимично тачна. Секција, стварно, није била активна, али планинари Новог Сада су били и те како активни и редовно су одлазили у Фрушку гору.