Школски лист је почео са публиковањем у Новом Саду 1858. године на предлог др Ђорђа Натошевића и трајао је 39 година. На основу места где је излазио могу  се уочити четири фазе његовог постојања (новосадски, будимски, сомборски и карловачки). Престао је да постоји 1910. године. Уредници Школског листа били су: Ђорђе Рајковић, Ђорђе Натошевић, Никола Вукићевић, Ђорђе Поповић, Божидар Борђошки, Мита Клицин, Јован Ђорђевић, Тодор Димић, Стеван Коњовић и Стеван С. Илкић. Објављени чланци односили су на рад школа, на наставни план, одлуке просветних радника, штампана издања, као и на свеукупни рад професора и учитеља. Говорило се о телесном, умном, душевном и друштвеном васпитању деце. Биле су објављиване библијске, религиозне и моралне приповетке, басне, одабрани псалми, песме, народне пословице и сл. У почетку су сарадници Школског листа били само др Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић, који су у првих једанаест бројева написали готово све прилоге. Године 1866. Никола Вукићевић преузима штампање Школског листа, тако да издавање и уредништво из Новог Сада прелази у Сомбор до 1903. године.

 У уређењу ентеријера сеоских и градских кућа крајем 19. и почетком 20. века биле су уобичајене представе које су биле везане за важне догађаје из породичног живота, као што су фотографије чланова породице или успомене са ходочашћа. Међу њима су били и урамљени невестински венци.

 Саставни део визуелне културе јавног живота Аустроугарске монархије у XIX веку чинили су портрети излагани у јавним просторима − дворовима, парламенту, храмовима, градским кућама и др. Били су то махом портрети владара, локалних жупана, градоначелника, војних лица, припадника племства и националних лидера.  Као званични портрети исказивали су, пре свега, колективни и институционални, а не индивидуални идентитет приказане личности. Најконстантнију и обавезну групу ових јавних галерија представљали су портрети владара и чланова породица угарских или других династија, а најчешће династије Хабзбурга. Портрети царева су често поручивани поводом различитих јубилеја, а иконографски обрасци прилагођавани су историјским околностима. Приказиван у цивилном оделу, војничкој одежди или у пуном орнату са Орденом златног руна, цар је био исконструисана слика која је одржавала династички наратив путем које је обезбеђивана његова стална „присутност“ у удаљеним провинцијама. Портрети владара служили су као отелотворење централног ауторитета и увек се сагледавају као симболична и реторична представа моћи.

 На сталној поставци Музеја Војводине, у сали у којој су изложене народне ношње етничких заједница Војводине, пажљиви посматрач ће приметити чак три комплета потпуно беле женске ношње. У питању су комплети Буњевке из Таванкута, Словакиње из Ковачице и Бугарке из Иванова.

Збирка савремене уметности  Музеја Војводине формирана је 1994. године и данас броји 1273 уметничка дела груписана у неколико целина. Најбројнију целину ове збирке чине дела настала на Ликовној колонији Музеја Војводине, која се организује у Дворцу у Кулпину, депандансу Музеја Војводине.

На Графичкој колонији из 2013. године учествовало је 11 уметника, од којих је један од тада млађих учесника, нажалост данас покојни. У питању је величина како у српској, тако и италијанскоj графици – Зоран Грмаш. Радови које је овај талентовани графичар поклонио Музеју Војводине представљају варијације на тему отиска прста. Тако, иако тематски истоветни, ови радови по распону различитих поступака рада и метода штампања откривају искусну руку мајстора графичког заната, било да је у питању техника колографије, суве игле или акватинте.

Трагајући за честиткама и разгледницама по старим албумима и пожутелим, избледелим ковертама, преда мном се отворило једно ишчезло време. Многе данашње породице чувају успомене на своје претке у фиокама или украшеним кутијама, које дуго нису отваране. Осим мириса старе хартије, који се увлачио у ноздрве, привукао нас је занимљив развојни пут преписке и међуљудских односа унутар породице и ван ње. То је занимљив свет симболике, наиве и хумора, иза којег су, услед тадашњег „строгог“ кодекса понашања, биле сакривене емоције људи.