Сви на снег!

Фрушка гора, разгледница, прве деценије 20. века

Планинарења и шетње током целе године по малобројним планинама у Војводини биле су уобичајена појава још 20-их година 20. века, о чему сведочи постојање Планинског друштва „Фрушка гора“ у Новом Саду. Оно је неговало љубав према природи, највише у циљу побољшања здравља, физичке и духовне снаге. Планинарство се неговало и развијало током читавог 20. века, а сва већа места су имала планинарска удружења, која су била веома активна; њихово чланство се перманентно увећавало. Из многих планинарских друштава развила су се смучарска, која су утицала на популаризацију зимских спортова.

Правила планинског друштва „Фрушка гора“ у Новом Саду, 1924.

Планинари на Фрушкој гори, фотографија, између два светска рата

Планинари у Врднику, фотографија, између два светска рата

Равничарска Војводина и оскудне снежне падавине појединих година нису биле повољне за развој зимског туризма. Међутим, становници Фрушке горе, Вршачког брега, дела Тителске висоравни и околине су се између два рата окупљали око поменутих обронака, на којима су се санкали или скијали. Клизање је било развијено у читавој Војводини још од самог почетка 20. века, јер су то омогућавале залеђене баре, језера, реке и рукавци.

Група клизача у Белој Цркви, негатив на стаклу, почетак 20. века

Клизаљке без ципела, прве деценије 20. века

Женске клизаљке, 60-те године 20. века

Група младића на клизалишту испред Соколског дома у Новом Саду, фотографија, првe деценијe 20. века

Убрзо после Другог светског рата су Нови Сад и околна места – Петроварадин, Сремски Карловци, Иришки венац, Врдник и др., постали места окупљања љубитеља планинарења и зимских спортова. Јануара 1947. године је, на иницијативу Скијашког одбора Војводине, одржан први скијашки курс на Иришком венцу. Учесници тог курса, који је трајао 15 дана, били су Новосађани (преко 75 процената били су радници и ученици из привреде). Они су стекли основна знања из скијања. Наредне године основана је скијашка секција при Планинарском друштву „Фрушкогорски венац“ у Новом Саду, која је брзо прерасла у самостални скијашки клуб. Крајем 1949. године формирана је друга скијашка секција у Новом Саду, при спортском мађарском друштву „Еђшег“. После оснивања тих секција наступио је талас нових скијашких секција, које су формиране у Петроварадину, Вршцу, Сремским Карловцима, Панчеву, Инђији и Старој Пазови. Рад свих тих секција објединио је Покрајински одбор Скијашког савеза Србије из Војводине. Скијашке секције утицале су на популарност овог спорта, који је постепено формирао нове навике становништва.

Скијаши на Фрушкој гори, фотографија, прве деценије 20. века

Дом на Иришком венцу, разгледница, прве деценије 20. века

У марту 1949. године одржано је такмичење 40 смучара на обронцима Фрушке горе, тј. на Поповици, што је утицало на секције да покрену изградњу планинарско-смучарских домова на падинама ове планине. Као најближи и најпогоднији терен – због благих и стрмих падина, изабрано је место Поповица. Убрзо су скијаши оспособили седам кућа и вила са 40 кревета. После кратког периода изграђен је нови смучарско-планинарски дом на Поповици. Он је служио за дневни боравак, а мање куће и виле за преноћишта. Овај дом најчешће је коришћен недељом, јер су тада излетници долазили на скијање. Истовремено је и планинарски дом на Иришком венцу оспособљен за пријем шездесет особа. У Вршцу су љубитељи скијања 1948. оспособили једну вилу, чиме је створен први услов за уживање у снегу. Током 50-их и 60-их година на Фрушкој гори су организовани курсеви скијања, које су похађали скијаши из Новог Сада, Вршца, Зрењанина и Суботице, као и многа такмичења. С обзиром на недостатак и дужину импровизованих стаза, нова локација на Фрушкој Гори – Бранковац, показала се као најинтересантнија за већину скијаша. Чак је постојао и први импровизовани ски-лифт, инж. Лазе Киселичког. Касније је инсталиран мобилни ски-лифт, а крајем 70-их и прави.

Скијаши на Фрушкој гори, прва половина 20. века

Скијаш на Иришком венцу, фотографија, 1929.

Скијашка такмичења на Фрушкој гори, фотографија, 17. 2. 1929.

У касним 70-им годинама становници Војводине су, као резултат акције која се звала Сви на снег, покренуте од ски-ентузијаста из 60-их година и тадашње организације СОФК-а, постали скијашки најписменија популација у тадашњој Југославији, ако се изузме Словенија. Осим појединачних одлазака у планинске пределе, све више су организовали зимовања за децу и омладину. Предшколске и школске установе из Војводине су, за време зимског распуста, организовале одмор на планинама са скијашким курсевима. Према анализи која је рађена крајем 70-их, Елан из Бегуња продавао је највише ски-опреме у Војводини у односу на број становника, а њени скијаши могли су се срести на свим југословенским скијалиштима, са завидним познавањем алпског скијања.

Санкање на Фрушкој гори, фотографија, средина 20. века

Дечак скијаш на Штранду, фотографија, 1980.

Узевши у обзир чињеницу да је количина снежних падавина тада била већа него данас, на падинама Фрушке горе се током снежних дана могло видети на десетине, а викендима и по неколико хиљада љубитеља снега. Једнодневни излети из околних места и одласци на планину били су радост свим генерацијама.

Милкица Поповић, кустос саветник - историчар

Скијање је, као спортска дисциплина, стигло из Норвешке у Аустрију, а одатле у Словенију и остале делове Краљевине. Смучарска такмичења у Јулијским Алпима сведоче о томе да је овај зимски спорт током 20. века постао атрактиван и постепено утицао на популарност зимовања. Прве смучарске дисциплине развијале су се са много потешкоћа. Првобитна опрема била је лоша; састојала се из тешке турн даске, са разноразним старинским везовима и тешким ципелама – поткованим гојзерицама или обичним дубоким ципелама. Штапови су, такође, били тешки и јаки. Највише су се цениле скије од белог ораха, обрађиване врућим парама, како би добиле на еластичности. Процес се закључивао пресвлачењем доње стране скије врућим воском, због трајности и чврстоће. За ходање по снегу могла се користити зимска обућа. Обућа Бата рекламирана је у свим листовима, уз обећања да ће ципеле за снег сваког сачувати од зиме и прехладе. „Кодекс облачења“ поштовао се и „на снегу“, о чему сведоче фотографије скијаша у вуненим џемперима или прслуцима, из којих провирује бела кошуља. Доњи део одеће чиниле су обичне панталоне. Усавршавање скија и везова олакшало је скијање, што је утицало на популаризацију овог спорта као вида рекреације.

Група скијаша на Златибору, фотографија, 30-те године 20. века

Највећи дар планинских предела су природне лепоте, које су почетком 20. века привлачиле туристе током летњих месеци, тачније од маја до септембра. Људи су напуштали урбана насеља и одлазили у планине не само због природних лепота, већ и због изванредне планинске климе. Клијентела која је током првих деценија 20. века одлазила на одмор у такве крајеве припадала је вишем и средњем слоју грађанства. Лековитост одређених планинских регија постајала је све популарнија, те су путовања због промене климе, шетње и удисања чистог ваздуха брзо прихваћена као начин одмора. Летовање на планинама било је уобичајено крајем 19. и у првој половини 20. века, а структура гостију се временом мењала. Боравак у планинској регији током зимског периода постао је популаран тек у другој половини 20. века.

Планинарски штап Франца Фајта, 30-те године 20. века

У Музеју Војводине, у збирци Знамените личности налази се неколико фотографија породице Ћурчин из Панчева. Оне су поклон др Федоре Бикар, истакнутог историчара и дугогодишњег угледног кустоса Музеја Војводине, чијом заслугом су основане бројне музејске збирке у Одељењу за старију историју и сачуван је непроцењив део културне баштине овог простора. С обзиром на то да је Федорина мајка Милеса потицала из поменуте породице Ћурчин, она је сачувала од заборава најлепше успомене на своје претке. Међу њима су и породичне фотографије, од којих је неке поклонила Музеју Војводине.

Породица Ћурчин, Панчево, око 1900.

На налазишту Циглана Полет у Врбасу, током ископавања гробља које датира у 7–8. век, пронађен је предмет израђен ливењем у бронзи, који на први поглед личи на типичну фибулу, односно запон за копчање одеће. Предмет je пронађен у једном од гробова, са скелетним остацима покојника. Како није археолошко-теренски документован, овај је податак добијен од радника циглане.

Римска освајања, урбанизација и романизација доносе велике промене у простор данашње Војводине и велика мешања становништва. Однос Римљана и аутотохтоног становништва или становништва које се временом, током трајања њихове власти,  доселило у војвођанске просторе, прилично је сложен: од савезништва и трговачких веза, до ратних сукоба. Сложеност тог односа може се видети кроз археолошки покретни и непокретни материјал. Нарочито занимљив био је однос између Римљана и Сармата, и он се може видети на сталној поставци Музеја Војводине посредно, путем изложених артефаката (Сарматима је посвећено неколико изложбених витрина). Сармати су били полу-номадски народ, сточари, иранског или јужно-руског порекла, чија је материјална култура у Војводини настала као мешавина домородачких келтско-дачких елемената, са утицајем римске и грчко-хеленистичке културе, те иранских елемената које су донели из своје постојбине. Свакако су и они мигрирали на просторе Паноније, али су се временом адаптирали на услове живота плодне Паноније, те су прихватили седелачки начин живота.

О њима сазнајемо најпре од Херодота у 5. веку п. н. е., који их помиње као Сауромате, потом од Полибија у 2. веку п. н. е., Плинија Старијег у 1. веку н. е., Тацита с краја 1. века н. е., али и из дела Амијана Марцелина из 4. века н. е.

Везе између Римљана и Сармата такође су биле комплексне – од сукоба и савезништва до веома живе трговине, која је подразумевала размену различитих производа, што се може пратити кроз археолошке налазе из истражених сарматских некропола. Сармати су усвајали римске новине у производњи различитих производа, а сами су били познати по производњи специфичног типа сиве, углачане керамике и стаклених перли, које су сарматске жене волеле да носе.

Сива сарматска керамика