Онлајн предавање „Улога визуелних медија у популаризацији поворки под маскама и карневалског спектакла у Србији“
У четвртак, 11. марта у 12 сати, одржаће се друго онлајн предавање у оквиру програма Машкарада 2021, под насловом „Улога визуелних медија у популаризацији поворки под маскама и карневалског спектакла у Србији“ на Youtube каналу Музеја Војводине.
Предавачица: др Весна Марјановић, етнолог/антрополог
Већина млађе популације остварује уобичајену комуникацију путем електронских и других визуелних медија. Сазнајни процес остварује се брзо и без одређене дозе критичности. Тако и саврмена сазнања о карневалима диљем света доспевају до све млађих корисника који лишени својих традиционалних форми костимирања и понашања преузимају оно што им се допадне из њима блиских извора. Стога уопштено речено идентитет се гради помоћу медијског простора.
Карневал у Србији се појављује као легитимни спектакл посвећен пролећним масовним народним светковинама тек на почетку 21. века. До тада је искључиви еквивалент карневалу у српском народу била Бела недеља, односно покладе пред велики ускршњи пост, често називане беле покладе, проштене покладе,, завршне покладе, месопуст, месојеђе, сирне покладе, фашанге (од немачке речи fašnik). У новије време, лети се под окриљем туристичких организација појединих градова и Туристичке организације Републике Србије организују спектакли који носе назив карневал, па су данас познати карневали у Панчеву, Белој Цркви, Врњачкој Бањи, Београду, Новом Саду, Сомбору, Лесковцу, Пожаревцу, Шапцу.
Данашњи карневали на јужнословенском простору су еволуирали кроз четири основна стадијума који се још увек преплићу. Преко античких, балканских и опште словенских култова намењених за плодност мајке земље и природе, вегетације и аграра, током раног средњег века, све до половине 16. века обухваћени су култовима предака и мртвих. Потом у току 19. и на почетку 20. века на сцену ступају садржаји народних драмских игроказа. Понегде (највише у данашњим северним пределима Србије и уз процесе акултурације) према узору на ликове из comedie dell’ arte, прихваћене из других културних образаца, уз гротеску и бурлеску уличне атмосфере, карневал се заодева с политичким сарказмом, који се вешто уклапа у (привидну) борбу против свих „зала“ и болести друштва.
У не тако давној прошлости, оно што је за многе земље Европе карневал, у Србији је то била Бела недеља. Бела недеља, односно месојеђе је првобитно било, а у неким регионима је и остало у форми обредне праксе граничне временске зоне. Одржава се на прекретници смене годишњих доба – летаргичног мртвила зиме и почетка буђења пролећа.
Др Весна Марјановић (1954), етнолог/антрополог, музејски саветник, радила је као професор струковних студија у ВШССОВ у Кикинди на смеру струковни васпитач за традиционалну игру и као ванредни професор на Новој академији уметности ЕУ у Београду. Предавала је предмете етнологија, антропологија фолклора и историја игре. Предавала је и на Академији уметности у Новом Саду, на одсеку етномузикологије предмет – етнологија.
Проучава народну традиционалну духовну културу у светлу трансформација, религију и процесе „обрнуте друштвене стварности“. Прати маску и маскирање у савременом и традиционалном контексту у земљи, региону и Европи.
До 2015. радила је у Етнографском музеју у Београду као музејски саветник-етнолог, задужена за збирке предмета уз обичаје. Од 2003. до 2014. г. била је начелник Одељења за пручавање народне културе у ЕМ. Од 1979. до 2000. г. радила је у Музеју Војводине, задужена за збирке обичаји и друштвени живот; од 1997. до 2000.била је шеф Етнолошког одељења МВ. Са Педагошким одељењем МВ покретач је манифестације „Машкарада“ од 1995. године.
У Одељењу за друштвене науке Матице српске је од 1992. године, а члан Одбора одељења за друштвене науке је од 2012. до данас. Члан је Савета Вуковог сабора од 2004. године до данас.
Учествовала је као шеф пројекта у осам националних пројеката финасираних од стране Министарства културе Републике Србије, у два међународна пројекта, као и у научним пројектима Покрајинског одељења за науку (АП Војводина).
Уредник Гласника Етнографског музеја у Београду од 2003-2014. године.
Аутор је девет студијских изложби релизованих у Музеју Војводине и Етнографском музеју у Београду са гостовањима у земљи и коаотор две међународне изложбе.
Аутор је око осамдесет стручних и научних радова и четири монографије (Вашари и светковине у Србији, Бор 1996; Традиционалне дечје игре у Војводини, Матица српска, Нови Сад 2005; Маске, маскирање и ритуали у Србији, Чигоја штампа, Етнографски музеј Београд 2008 (друго изд. 2015.); Вампир у традиционалној култури, у В. Марјановић, Д. Стојиљковић, Живи покојник, Службени гласник, Београд 2012).
У коауторству радила је на националним монографијама Српске славе и празници, Вулкан, Београд, 2015.; Културно благо Србије у 1000 слика, Вулкан, Београд. Радила је на етнолошким одредницама лексикона националних паркова Тара, Копаоник и Ђердап, Службени Гласник. Редактор и писац дела одредница из етнологије за Српску енциклопедију, САНУ, Матица српска, Завод за издавање уџбеника.
У области визуелне антропологије добитник је награде Прохорски анђео (1995.) за документарни филм Беле покладе у Крушчици и филм Култ Свете петке (1999.г.) у продукцији ТВ Нови Сад на Међунардном фестивалу етнолошког филма.
