Археоботаничка башта Музеја Војводине: Срцолисна чешњача (Alliaria petiolata (M. Bieb.) Cavara and Grande)
У нашој флори постоји велики број самониклих биљака које могу да се искористе као зачин (Vračarić, et al. 1977; Grlić, 1990). Неке од њих су се у прошлости увелико користиле, али је колективно сећање о њиховој употреби избледело. Зато смо сад у ситуацији да пролазимо поред биљних врста несвесни њихових благородних особина. Једна таква биљка расте одмах поред стазе за шетање у Каменичком парку, у Новом Саду. Чешњача воли сеновита, влажна места. Расте по светлијим шумама, међу грмљем и живицом, али и као коров по њивама и вртовима. Ова биљка је у народу позната још под именима лучац, односно лучина. У ботаничкој литератури срцолисна чешњача се води и као Alliaria officinalis Andrz. ex DC. Ради се о двогодишњој зељастаој биљци, високој до 100 цм. Прве године развија розету са којом презимљава. Доњи листови су јој бубрежастог, горњи срцастог облика (по томе је и добила име), a по ивици су зупчасти. При врху стабљике налазе се ситни бели цветови скупљени у растреситу цваст. Плодови су до 6 цм дуге и врло уске љуске махунастог облика, са бројним црвеносмеђим семенкама.