Лепљиви мухар (Setaria verticillata [L.] P. Beauv.)

„Потом пође кући, посеје зрно јечма и одмах из њега израсте велики дивни цвет, налик на лалу, али је латице имао скупљене, као да је још само пупољак."

„Палчица", Ханс Кристијан Андерсен

Да ли вам се икад догодило нешто слично као у горе поменутој бајци, да посејете једну биљку а да вам никне нека друга? Управо се то догодило у археоботаничкој башти 2014. године. Иако је на једној парцелици посејана пуна шака ситног зрна италијанског мухара (Setaria italica), на парцели је никла једна друга врста, сродна овој древној култури – лепљиви мухар. Додуше, никао је и италијански мухар, али више као „коровска" примеса лепљивом мухару; а требало је да буде сасвим обратно.

Обични ланик (Camelina sativa [L.] Crantz.)

Обични ланик је древна биљка уљарица која се по Европи раширила као коровска примеса у усеву лана током неолитске аграрне револуције. Дуго се веровало се да је ланик заправо дегенерисана или измењена биљка лана, па се тако у првим описима ове биљке помињу имена као што је псеудолан или лажни лан (енгл. false flax). Први археоботанички налази ланика потичу из времена од пре око пет миленијума. Међутим, ова биљка се уздигла у ранг самосталне културе тек у бронзаном (око 2000–850 г. п. н. е.), односно за време старијег гвозденог доба (око 850–250 г. п. н. е.), углавном на истоку и југоистоку Европе. Присуство угљенисаних семена ланика утврђено је на неколико наших археолошких локалитета, пре свега на Феудвару, Жидовару и Градини на Босуту. Узгој ланика као самосталне културе био је раширен у Европи све до око шестог века нове ере. До почетка Другог светског рата ова уљарица је још увек била цењена у источној и централној Европи. Коришчћена је као сировина за уљане лампе.

Процветао лан. Имао је дивне плаве цветове, меке као лептирова крила, само још мало нежније од њих.
Али једног дана дођоше људи, пограбише лан за стабљику и ишчупаше га заједно с корењем; много је то болело. Ставише га у воду, њему се учини да тоне, а онда га држаху над ватром, као да ће га испећи. Страхота једна!
Али беше му све горе. Шта све нису с њим радили: и ломили га, и млатили, и мочили, и чешљали, скидали поздер из њега.
А онда стиже на преслицу: фр... фр...
И тако говораше чак и кад се нађе у ткачком разбоју, а потом се претвори у дивну трубу платна.

„Лан", Ханс Кристијан Андерсен (1849)

Лалеманција (Lallemantia iberica [Bieb.] Fischer & C.A. Meyer)

Ове древне уљарице се можда присећа још по који становник бивше СФРЈ. Наиме, још 60-их година прошлог века се у Македонији гајила биљка чудног имена – лалеманција. Њене семенке су богатим масним клиселинама, семе садржи и до 38% уља. Уље добијено њиховом прерадом користи се у исхрани, али и индустрији (лакови, боје, сапуни, линолеум). Хладно цеђено лалеманцијино уље верира између светло до тамножуте боје, док је екстраховано зеленкасто. На ваздуху се брзо суши. Почетком прошлог столећа се у северозападним деловима тадашње Персије користило као гориво за расвету. Осим тога, лишће лалеманције се тамо једе и као салата.

Коријандар* (Coriandrum sativum L.)

Коријандар је једногодишња ароматична и лековита биљка из породице штитарки (Apiaceae). Биљка је висока између 30 и 60 цм. Цвасти су беле, састављене од ситних цветова. Плод је округласт (шизокарп) – састављен од два симетрична, чврсто спојена мерикарпа, који се не одвајају ни кад плод сазри. Унутар плода налазе се канали у којима је етарско уље. Читава биљка, а нарочито зелени плодови неугодно миришу – на стенице (грчки κόρις = стеница). Осушени зрели плодови, међутим, имају веома угодан и јак ароматичан мирис. Имају љуткаст, а уједно сладуњав укус. Коријандар се углавном сеје у рано пролеће, у марту, а период од ницања до сазревања плодова траје 90–120 дана.

Италијански мухар (Setaria italica [L.] Beauv.)
Остала народна имена: италијанско просо, клипасти мухар

Мало ко зна да се на овој култури заснива древна кинеска цивилизација, односно да је ово била главна житарица у неолитској Кини. Италијански мухар је у културу приведен пре око 8.000 година у широком лесном појасу око реке Јангце у Кини. Међутим, први налази угљенисаних зрна ове биљке у централној Европи су пронађени тек у археолошким слојевима из 2. века п. н. е. Налази италијанског мухара, додуше малобројни, бележе се на археолошким локалитетима у Војводини тек од бронзаног, односно гвозденог доба. Међутим, клипасти мухар се у Европи никад није сејао на већим површинама. Штавише, ова древна култура је код нас постала значајана коровско-рудерална биљка. Ниски принос је главни разлог што ова биљна култура није имала већу улогу у нашем ратарству.