Шафраника је једногодишња биљка. Она може и да презими. Ова „боца“ може да нарасте до висине кука просечног човека. Боја њених цветова варира од жуте до наранџастожуте. Постоје и типови шафранике чији се цветови јављају у нијансама од беле до наранџастоцрвене боје. Осим бодљикавих форми ове биљке, познате су и сорте без бодљи. Ове последње се, међутим, још нису „доказале“ у производњи. Данас се шафраника узгаја као уљарица. Уље се налази у плодовима, тзв. ахенама. Ахене су попут малих, заобљених семена сродног сунцокрета. Међутим, оне су тврђе. Уље шафранике је богато вишеструко незасићеним масним киселинама. Због тога се употребљава и у исхрани – за салате. Загревањем се смањује његов квалитет. Како биљка може да издржи са мало воде, углавном се узгаја у оним пределима где су лета сува и топла. Уље се користи и у производњи сапуна, фирниса, уљаних боја, лакова и др. Плодови шафранике и недовољно прочишћено уље коришћени су у народној медицини, јер делују као јак лаксатив. Међутим, употреба уља добијеног из плодова ове биљке донедавно је имала споредни карактер.

Сви знају за изреку: „Не вреди ни пишлива боба". Међутим, многи не знају да ова изрека заправо гласи: „Не вреди ни шупља боба". Наиме, није боб бескористан, већ онај којег је изјео жижак.
Боб је једногодишња зељаста биљка висока 60–140 цм. Биљка је веома отпорна и добро подноси хладноћу. Боб којег смо посејали у нашој башти у августу 2013, као зеленишно ђубриво, успео је да, без већих проблема, преброди зиму 2013/2014. Додуше, зима је била блага, толико да је боб цветао све до јануара 2014. Боб има лептирасти беле и миришљаве цветове. Иначе, углавном се сеје у марту. Боб који је посејан у рано пролеће сазрева после 15 недеља.

Једнозрна пшеница (Triticum monococcum L.) спада, заједно са јечмом и двозрном пшеницом, међу најстарије житарице које су узгајане на Блиском истоку у млађем каменом добу, пре око 10.000 година. У лесном региону Војводине узгајају је становници првих ратарских насеља Старчевачке културе, пре око 8.000 година. За једнозрну пшеницу се може рећи да се на њој заснива људска цивилизација. Иако полако губи на значају већ у бронзаном добу, чак се и бележи њен нестанак са ораница у пределима под римском влашћу, ова врста пшенице игра значајну улогу у исхрани људи све до раног средњег века. Угљенисани остаци ове древне пшенице пронађени су на бројним археолошким истраживањима у Војводини: Старчево, Феудвар код Мошорина, Градина на Босуту, Петроварадинска тврђава, Гомолава код Хртковаца, Чуруг итд. Данас је потпуно ишчезла са наших ораница... Потпуно? Не! Једна парцела у дворишту Музеја Војводине се и даље одупире данашњој мекој пшеници.

Принц је узе за своју невесту, јер се увери да је од краљевског рода, а зрно грашка су изложили у музеју, где се и данас може видети, уколико га неко није украо.
"Принцеза на зрну грашка", Ханс Кристијан Андерсена

Само на основу ове реченице се може закључити да је поменуто Андерсеново дело бајка. Наиме, зрно грашка је скоро немогуће очувати толико дуго, чак и у музеју. Једини начин да се у нашим климатским условима одржи вековима, па чак и миленијумима, јесте да се угљенише и тако спасе од микробиолошке разградње. На нашу срећу, микроорганизми, као и људи не воле загорелу, угљенисану храну.

Зреле, ситне и округле јагоде су најпријатније и најздравије воће. По својој финој ароми јагода се издваја од осталог шумског воћа. Ту њену особину су знали да цене и наши праисторијски преци. Налази шумске јагоде у Војводини су документовани на скоро свим праисторијским локалитетима. Њени угљенисани остаци пронађени су и на Петроварадинској тврђави.

Шумска јагода је трајна мала зељаста биљка. Веома је робусна; чак се може рећи и да је агресивна. Расте у шуми, уз грмље, шикаре и живице, а на појединим местима гради мирисне ћилиме. Размножава се помоћу врежа, полеглих по земљи.

У дворишту Музеја Војводине, у Археоботаничкој башти, постављено је страшило. Зове се Пријап, према грчком сеоском богу плодности.

Пријап – сеоски бог плодности и градско "страшило"

Према грчкој митологији, Пријап је сеоско божанство плодности, син Диониса и Афродите. Мит каже да је љубоморна Хера дотакла бремениту Афродиту, па је дете рођено као наказа – са великим језиком, надувеним стомаком и великим удом. Ужаснута Афродита га је оставила у планини, а један пастир му се обрадовао верујући да ће његова наказност обезбедити плодност животиња и биљака. Иако је био похотљив и прогонио богиње и смртнице, Пријап је био доброћудни бог. Волео је музику и пиће. Старао се о множењу стоке и ројењу пчела, о њивама, шумама, виноградима, баштама и воћњацима. Као бог телесне љубави, он је љубавницима давао савете и штитио их. Веровало се да је женама давао плодност, а онима који га нису поштовали одузимао полну моћ. Штитио је од урока, злих очију и поседовао пророчке способности.