Пред крај априла 2021. године, на Дунавском кеју код Универзитета у Новом Саду, високо у крошњама кртих стабала топола, старих колико и аутори, стоје начичкане „зелене кугле“ које поједине пролазнике умеју да преваре подсећајући их на птичја гнезда. Ради се о зимзеленој биљци, у народу познатој под именима: имела, мела, лепак, тичји лим, док се у стручној литератури користи њен латински назив Viscum album L. Расте у облику грмића који може да буду велик и до 100 цм. Има дугуљасте, жуто-зелене, кожасте листове. Имела цвета крајем зиме, односно почетком пролећа, од фебруара до априла. Тада се на женској биљци појављују неупадљиви бледожути или зелени цветови. Плодови су беле, округласте, сочне бобице, величине грашка. Дозревају зими. Веома су лепљиве, како би се лакше залепиле за кору стабла. Viscum на латинском значи „лепак за птице“. Словенски називи за имелу воде порекло од прасловенског назива „омела“, чије је једно од могућих значења „хватајућа“. Из имелиних плодова и коре стари Словени справљали су лепак за хватање птица.

Начичкана „гнезда“ имеле на старим стаблима тополе крајем априла.

На развој картографије у Србији утицали су бројни историјски, економски и политички услови. Пре 19. века Србија је у географском погледу била готово непозната земља, а знања о њој су била мала, непотпуна, непоуздана и погрешна. Оскудни географски и картографски подаци о српским земљама, крајем 18. века, могли су се наћи само у списима српских црквених великодостојника. Јован Рајић је уз своју чувену Историју приложио две карте: карту Скитије, као прадомовине Словена и карту Паноније и Илирика. Срби су тада по први пут имали прилику да виде карте земаља на чијим просторима су некада живели и где су се стално населили. Осим њега Захарије Орфелин је карте правио на основу руских и немачких извора. Он се уједно сматра најзначајнијим картографом и оснивачем српске картографије.

У кризним моментима Првог српског устанка (1804–1813) становништво је бежало на неутралну, аустријску страну. Било је више избегличких таласа: 1804, 1806, 1809. и 1813. године. Иако се после побољшања прилика већи део избеглица враћао у Србију, ипак је један њихов део, остајао на подручјима северно од Саве и Дунава, нарочито у градовима: Земуну, Панчеву, Митровици, Карловцима и Новом Саду.

Панорама Земуна, почетак 19. века

 
Спортски лист

О разноврсности спортских догађаја на слободној територији у Срему сведочи и чињеница да је велики број омладинских листова имао спортске рубрике и извештаје. У Музеју Војводине налази се једини сачувани примерак јединог специјализованог партизанског спортског листа са територије Војводине из времена окупације. Под називом Спортски лист, појавио се 1944. године. Издавао га је срески одбор Уједињеног савеза антифашистичке омладине за Стару Пазову, а штампан је на шапирографу. Текстови у листу говоре о спорту, у ослобођеним деловима старопазовачког среза током пролећа и лета 1944, доносе извештај са утакмица среског фудбалског првенства и са једног атлетског такмичења. Из извештаја сазнајемо да су спортисти на дресовима носили тробојку и црвену петокраку звезду. На насловој страни је цртеж фудбалске утакмице, а на последњој карикатура центарфора „Војводине“, „Милета“ из Белегиша.

Фудбалски тим Шесте војвођанске бригаде у Гргуревцима, 1944. година

Многи припадници покрета отпора у Војводини су пре почетка Другог светског рата били активни у разним спортским друштвима, фудбалским клубовима, боксерским, соколским и другим удружењима. Међу војвођанским партизанима су били и бројни прослављени спортисти, као што су државни рекордер и балкански првак у троскоку Јован Микић Спартак (погинуо приликом ослобађања Суботице 1944), државни првак у скоку у даљ Јан Булик (убијен у логору Маутхаузен 1942) или репрезентативац у фудбалу Фрањо Гилер. Гилер је уживао углед једног од најбољих југословенских фудбалера, а када је отпочео рат, он одбија да буде мобилисан у СС Принц Еуген дивизију, са образложењем да не жели да учини ништа нажао народу с којим је одрастао и којег је волео. Покушао је да се прикључи партизанима у Срему, али је ухваћен и стрељан у Вршцу 1943. године. Од спортисткиња партизанки, Мила Матејић из Вршца је била прва жена на овим просторима која се бавила аеро-једриличарством, а остала је упамћена по пркосу показаном приликом извршења смртне казне у Панчеву 1942, када је одгурнула џелата и сама себи ставила омчу око врата.

Сава Халугин, Михајло Пупин Идворски (Фото: Милица Ђукић, 2021)

Један од најзначајнијих српских и југословенских скулптора академик Сава Халугин поклонио је Музеју Војводине, односно његовом одељењу – Музеју Присаједињења 1918, скулптуру прослављеног светског научника и професора на Колумбија универзитету (САД), српског родољуба и филантропа Михајла Пупина Идворског (Идвор, Банат 8. октобар 1854 – Њујорк 15. март 1935).