Прича о поновној идентификацији предмета из Античке збирке Музеја Војводине говори о лепоти позива кустоса. Истраживање у депоу, претрага музејске документације и литературе представљају својеврстан изазов. Пре неколико година кустоси нашег музеја наишли су на предмет који је претходно погрешно протумачен као лампа или грађевински украс. Пронађен је приликом археолошког ископавања виле рустике у Хртковцима на локалитету Врањ 2006. године као фрагмент теракоте црвене боје са мањим траговима беле превлаке. С обзиром на то да је очуван само део ове теракоте, не изненађује њена ранија нетачна идентификација. Детаљним увидом у постојеће иконографске представе грчко-римских божанстава, закључено је да се ради о теракоти са приказом Пријапа. Аналогијом је утврђено да су овакве и сличне теракоте са представом Пријапа пронађене и у другим деловима римске Паноније, те да је Сирмијум био један од градова у којима се сасвим поуздано налазила радионица у којој су оне прављене.

На некрополи старој приближно 7.000 година пронађен је луксузни накит израђен од морских шкољки и амулети од украсног камена. Био је саставни део гробних дарова који су прилагани уз преминуле припаднике винчанске културе. Поред личног накита покојника, у овим гробовима налазили су се предмети коришћени за обављање свакодневних послова, попут керамичких посуда и разних алатки од костију и камена. Ови предмети пронађени су на локалитету Живанићева доља, удаљеном око 2 км западно од села Ботош, у близини Зрењанина. На њему су нађени предмети из различитих периода – од праисторије до средњег века – али су најбројнији и уједно најзначајнији ови из неолитског периода. У време када је откривено, ово налазиште је представљало прву познату некрополу винчанске културе. Чак и данас, након више од једног века истраживања на више стотина винчанских насеља, познате су нам само две њихове некрополе – осим ове у Ботошу откривена је и једна на Гомолави, у Хртковцима.

На некрополи старој приближно 7.000 година пронађен је луксузни накит израђен од морских шкољки и амулети од украсног камена. Био је саставни део гробних дарова који су прилагани уз преминуле припаднике винчанске културе. Поред личног накита покојника, у овим гробовима налазили су се предмети коришћени за обављање свакодневних послова, попут керамичких посуда и разних алатки од костију и камена. Ови предмети пронађени су на локалитету Живанићева доља, удаљеном око 2 км западно од села Ботош, у близини Зрењанина. На њему су нађени предмети из различитих периода – од праисторије до средњег века – али су најбројнији и уједно најзначајнији ови из неолитског периода. У време када је откривено, ово налазиште је представљало прву познату некрополу винчанске културе. Чак и данас, након више од једног века истраживања на више стотина винчанских насеља, познате су нам само две њихове некрополе – осим ове у Ботошу откривена је и једна на Гомолави у Хртковцима.

Након што је 1947. Музеј Матице српске престао са радом, предмете из његових фондова преузео је новоосновани – Војвођански музеј, данашњи Музеј Војводине. Тада су многе збирке у Историјском одељењу Музеја обогаћене бројним вредним предметима. Међу њима су се нашле и две занимљиве фотографије цртежа – део пројекта зграде у којој се данас налази Матица српска, аутора Момчила Тапавице.

Овај познати архитекта и врсни спортиста, први Србин освајач олимпијске медаље, рођен је у Надаљу 1872. године. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Новом Саду. Као стипендиста Матице српске, уписао је студије архитектуре и грађевинарства на Високој школи у Будимпешти, где је и дипломирао. Био је одличан као студент, али и као спортиста.

До 1914. године сви талентовани спортисти са овог простора, који су учествовали на великим међународним спортским такмичењима па и Олимпијским играма, такмичили су се под заставом Аустроугарске. Тако је и млади, талентовани спортиста из Надаља – Момчило Тапавица, на Првим летњим олимпијским играма у Атини 1896, бранио боје Угарске, пошто су Аустрија и Мађарска на том такмичењу имале посебне екипе. Том приликом, Тапавица је освојио бронзану медаљу у тенису. Такмичио се и у рвању где је освојио четврто место, а у дизању тегова био је пети.

Поред завидних спортских успеха, Момчило Тапавица је био и изванредан архитекта. Након студија у Будимпешти, вратио се 1903. у Нови Сад. Управо је у том периоду настао његов пројекат за данашњу зграду Матице српске, задужбину Марије Трандафил, која је подигнута 1912. Цртеже овог објекта Тапавица је потписао 1908. године.

Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад, фотографија цртежа, рад Момчила Тапавице, 1908.

Библиотека Матице српске једна је од најкомплетнијих библиотака у Србији. Готово да нема књиге или друге публикације која се не може наћи у њеним фондовима. Ипак, постоји једна публикација која се не може наћи чак ни у Библиотеци Матице српске, али се од пре неколико година један примерак ове ретке публикације налази у Збирци књига и брошура Одељења за савремену историју Музеја Војводине. Реч је о брошури „Шекспир на филму“ аутора Владимира-Владе Петрића (1928–2019), познатог редитеља и филмског теоретичара, коју је издала Југословенска кинотека 1964. године.

Веровање у срећу је старо колико и човечанство. Коцкање представља један од најстаријих облика човекове забаве. Иако спада у непродуктивну делатност одржало се и до данас. Први подаци о некој коцкарској игри јављају се још у древној кинеској култури. У старом Египту играло се низ коцкарских игара, од народних забавних до свештеничких или фараонских. Записани трагови о коцкању налазе се и у Индији. У старој Грчкој коцкање није било развијено и дуго је било забрањено, барем на јавним местима, док је у старом Риму, упркос свим забранама било широко распрострањено, а нарочита забава било је самим царевима. Коцкање је у средњем веку било једна од омиљених народних разонода у Европи, а ни племићи га нису презирали.