Први српски устанак - национална и социјална револуција, означио је почетак борбе за ослобођење Срба од турске владавине и стварање модерне српске државе током 19. века. На збору у Орашцу 14. фебруара 1804. одлучено је да се поведе борба против дахија, а за вођу је изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Буна на дахије постепено је прерасла у борбу против турске царевине.

Устанак је наишао на одјек и код Срба који су живели изван Београдског пашалука, посебно код оних у Хабзбуршкој монархији, који су снажно подржали борбу за ослобођење, учествујући у његовом припремању и стварању планова за обнову српске државе. Срби пречани учествују у организацији револуционарне власти и просвете у Србији, обављају дипломатске мисије, снабдевају устанике новцем, храном и оружјем, укључују се као официри и обични војници у устаничку војску, прихватају избеглице.

Иако то није било у складу са званичним ставом Бечког двора, велики допринос Првом српском устанку дали су представници црквене јерархије, посебно митрополит карловачки Стефан Стратимировић који је постао главни саветник устаника и њихов незванични министар спољних послова. Новосадски епископ Јован Јовановић преко митровачког трговца Димитрија Пуљевића, послао је устаницима прве топове, помоћу којих су освојили Шабац, Београд и Пожаревац, а помагао је устанак и новцем.

Немерљив допринос устанку дала је српска интелигенција. Тако је Доситеј Обрадовић својом песмом Востани Сербије поздравио српску борбу и покренуо родољубе на давање новчаних прилога за устанике. Године 1807. он прелази у Србију где постаје члан Совјета и први министар просвете обновљене Србије у којој је и умро 1811. Један од најученијх Срба тога времена, Иван Југовић, правник и професор, прешао је у Србију 1805. Према Вуку Караџићу, идеја о оснивању Велике школе 1808. године припада Ивану Југовићу, који је био њен први ректор, а држао је наставу рачуна и историје. После смрти Доситеја, постао је министар просвете. Поред тога обављао је бројне дипломатске мисије.

Значајну улогу у устанку одиграли су и Срби граничари. Српским устаницима прикључило се петнаестак официра, чије је војничко искуство било драгоцено. Најчувенији међу њима били су капетани: Петар Новаковић Чардаклија, Раде Вучинић, Радич Петровић и Михајло Ђурковић. Поред њих и више стотина граничара емигрирало је у Србију и придружило се устаницима.

Велику помоћ у храни, оружју, муницији и другим ратним потребама устаницима пружили су српски трговци из Земуна, Панчева, Митровице, Карловаца и Новог Сада. Најзначајнији устанички лиферанти били су Милош Урошевић, Димитрије Пуљевић и Стефан Живковић, који су увек налазили начине да устаницима доставе и прокријумчаре неопходну помоћ.

После слома устанка, Срби избегли из Турске налазе уточиште у Срему, Банату и Новом Саду. Српско становништво на овом подручју помагало је избеглице колико је могло. Већи део избеглог народа се касније вратио у Србију, али су многе породице остале и ојачале српску популацију на овом подручју.

Допринос Срба пречана Првом српском устанку био је велик. Устанак је ушао у историју ових крајева као значајно раздобље, пуно промена  и крупних историјских подстицаја за јачање идеје националног ослобођења српског народа и обнову српске државности.

Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар

Ретуш при конзервацији римске фреске

Фреско техника

Назив фреско (италијански fresko - свеже) се може применити само на зидне слике изведене фреско техником. Ова техника представља процес сликања на влажној подлози - малтеру. Слој малтера на ком се осликавало је свега пар милиметара дебљине. Везивање пигмената за подлогу је производ хемијске реакције између гашеног креча и угљен диоксида из ваздуха, при чему долази до испаравања воде. При овој хемијској реакцији на површини фреске се ствара провидна скрама од калцијум карбоната. Због овакве везаности пигмента и његовог продирања у горњи слој малтера (италијански назив intonako), фреско техника спада у најтрајније технике зидног сликарства које трпе и спољашње услове. Фреско техника, при изради, захтева брзину и погодне временске услове.

Хемијске реакције при осликавању фреско техником

Фреско техника подразумева да се пигменти мешају са кречном водом и наносе на свеж малтер. Кречно везиво се разликује од других, оно ствара кристале који из калцијум-хидроксида прелазе у калцијум-карбонат. Калцијум-карбонат (CaCo3) при печењу ослобађа угљен диоксид (CO2) и прелази у калцијум-оксид (CaO), односно живи креч, који са водом даје калцијум-хидроксид (Ca(OH)2), тј. гашени креч. При фреско техници калцијум-хидроксид, који је у малтеру, из ваздуха узима угљен диоксид, док вода испарава и поново се претвара у калцијум-карбонат:

Техника темпера римских мајстора - секо техника

У овој техници зидови се осликавају на сувом малтеру. Везива за пигменте су различита, уобичајено везиво се добијало од јаја. Жуманце садржи 47 % воде, беланчевина, лецитина, уља и обојеног лутелина. Јајчано уље садржи олеинску и линолинску киселину, што даје обојеној површини еластичност и постојаност. Лецитин веже воду из жуманцета са бојом. Ова техника потиче још из Египта. Плиније каже да јајчана боја даје сјај и живост и да мора постојати подлога да не би дошла у додир са кречом из малтера.

Поред јајчане коришћена је и биљна емулзија, која се добијала од смокве, млечике и других биљака које садрже млечни сок. Биљни млечни сок садржи 70% воде, смоле, беланчевина и шећера. Поред одличних везивних квалитета ова емулзија има добру способност конзервирања боје. Вероватно из тог разлога наилазимо на различите рецептуре мешавина ове две емулзије. На пример: жуманце се извади из опне и помеша са биљним соком у размери 3:1 и дода се вода приближно количини жуманцета. Уместо жуманцета се употребљавало и биљно туткало, које се добијало при кувању пшеничних зрна.

Комбинација фреско и секо технике или mezzo fresko

При осликавању секо техником дешавало се да се поједини делови малтера осуше и тада се зидна слика завршава секо техником. Овај поступак се називао mezzo fresko. У овој техници као везиво се користило кречно млеко или калцитно-арагонитно млеко.

Драгана Живковић, конзерваторка-саветница

Иса Јовановић спада међу најистакнутије учеснике НОП-а и КПЈ/СКЈ-а пореклом из Војводине. Рођен је 24. априла 1906. године. Његово родно место је јужнобанатско село Избиште, из ког је био родом и Жарко Зрењанин. Јовановић је у Вршцу завршио занатско-трговачку школу и металостругарски занат. Убрзо се сели у Београд, где већ 1928. постаје члан КПЈ-а. У периоду од 1932. до 1939. хапшен је у више наврата и осуђиван на краће казне затвора (до 30 дана), или ослобађан. У међувремену је постао члан ГК Београда и оснивач организације КПЈ-а међу београдским металским радницима.

У Сомбору је још почетком седамдесетих и током осамдесетих година 19. века почео да се развија организовани спортски и такмичарски живот (мачевалачки, гимнастичарски, атлетичарски, пливачки, тенисерски и коњички). Сомборски Срби су још 1907. почели да раде на оснивању српског „Сокола“, а истовремено су тражили помоћ за изградњу дома. Правила Српског соколског друштва „Братсво“ у Сомбору одобрило је Угарско министарство унутрашњих дела, а први председник сомборских српских сокола био је овдашњи адвокат и посланик у градском сабору др Давид Коњовић. Већ 1912. године овде је основан још један српски „Соко“ чијим радом је руководио свештеник Милутин Гавриловић, али је надлежно министарство три пута одбило да потврди друштвена правила овог друштва. Рад свих соколских друштава је престао почетком Првог светског рата.

Једна од масовних друштвених организација у социјалистичкој Југославији, настала по узору на сличну совјетску, био је Савез пионира Југославије. Основан је на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), одржаном од 27. до 29. децембра 1942. у Бихаћу, са циљем окупљања најмлађих око Народноослободилачког покрета током Другог светског рата. Бројни делегати на том конгресу, курири и борци у редовима Народноослободилачке војске, били су по годинама деца.

У послератној Југославији свако дете са 6 или 7 година, у првом разреду основне школе, обавезно је постајало члан Савеза пионира и то крајем новембра, поводом тадашњег Дана Републике. Био је то симболички чин равноправног укључивања најмлађих у заједницу, у друштвени живот.

Фотографија преузета са www.mreza-mira.net

Прикупљање и проучавање хералдичке грађе на овим просторима има веома дугу традицију. Збирка хералдика Музеја Војводине обухвата грбовe племићких породица, градова и места од 16. до 20. века. Рађени су на пергаменту, хартији, свили, металу, дрвету, гипсу, a њихов развој можемо пратити на дипломама, печатима и другим музејским предметима.