Čarape, muške, svakodnevne.

Najintrigantnija priča o dvopređno pletenim čarapama je ona o čarapama iz sela Hrtkovci u Sremu. Ove, slobodno možemo reći, arhaične čarape, nosili su pripadnici male etničke zajednice Klimenata. Klimenti su poreklom albanska katolička zajednica iz oblasti Malesija, na planini Prokletije. Jedan deo njih se doselio u Srem nakon austrijsko-turskih ratova. Oni su zajedno sa Srbima u drugoj Velikoj seobi Srba, pod vođstvom patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente 1739. godine, prešli Dunav i naselili se na potes između Inđije i Stare Pazove. Nešto kasnije, 1747. godine, austrijska država ih je za stalno naselila u mesta Hrtkovci i Nikinci.

Slavko Miletić je rođen 22. marta 1869. godine u Novom Sadu. Njegov otac je bio Svetozar Miletić, narodni tribun i jedan od najznačajnijih srpskih političara u Austro-Ugarskoj monarhiji. Školovanje je započeo u rodnom gradu, da bi poslednje dve godine gimnazije završio u Osijeku. Studije medicine pohađao je u Gracu i Pragu, a okončao u Beču (1895), gde je bio aktivan u srpskom akademskom društvu Zora. Po završetku studija nastanio se u Vršcu, obavljajući privatnu praksu (1896). Ujedno je lečio i oca čije se zdravlje narušilo usled dugogodišnjeg tamnovanja po ugarskim kazamatima.

Torba je oduvek bila veoma važan i neophodan predmet koji čovek koristi pri izlasku iz kuće, bilo da su u pitanju neke svečane prilike, odlazak na njivu, pijacu ili vašar. Zato torbe delimo na svečane i svakodnevne, tj. radne. Torbe su koristili svi: mlađe i starije žene, muškarci i deca iz svih etničkih zajednica koje žive u Vojvodini. Glavna odlika ornamenata na torbama je da su oni jednostavni, manje zahtevni u tkačkom smislu od ornamenata na ćilimima i da su birani tako da zadovolje potrebe onoga ko ih koristi.

 
Različite strane vunene svečane torbe, 1904, Srbi, Lalić, Bačka

Konstatnin Kostić, norodni tribun, sveštenik, profesor i pisac istorije, rođen je u Bačkom Gradištu 29. juna 1886. godine. Školovanje je započeo u rodnom mestu, a nastavio upisavši Srpsku gimnaziju u Novom Sadu 1905. i bogosloviju u Sremskim Karlovcima 1909. Rukopoložen je za đakona i prezvitera 1910, u Vršcu. Sa početkom Velikog rata, bio je pod prismotrom policije, a potom interniran u Pančevo, Temišvar, Arad i Tatovaroš. Posle internacije vratio se u Opovo, ali je i dalje bio pod prismotrom policije. I pored toga, nesebično se uključio u zaštitu i zbrinjavanje stradalne i izbegle dece iz Bosne. Postao je poverenik Oblasnog odbora Državne zaštite izbegle dece koji je vodio brigu o njihovom lečenju, smeštaju i ishrani. Decu je razmeštao po domaćinskim kućama, a lekove i lekarsku negu je obezbeđivao Odbor. Dobar glas o požrtvovanom i rodoljubivom proti stigao je i do Amerike i Mihajla Pupina koji mu piše.

Plakat Omladinci i omladinke dođite svi na prvi omladinski planinarski dan na Stražilovu 25. juna 1939. god.

U prvoj polovini XX veka iz Beograda je stigla inicijativa (pod uticajem dr Dušana Spirte), da se u Novom Sadu formira podružnica beogradskog Srpskog planinarskog društva (SPD). Susret planinara iz Beograda i Novog Sada održan je 13. maja 1923. godine na Iriškom vencu, ali se formiranje podružnice nije realizovalo. Naime, postojala je realna opasnost da će sam naziv Srpsko planinarsko društvo, u mešovitoj nacionalnoj sredini, kakva je tada Novi Sad bio još više nego danas, izazvati formiranje i drugih planinarskih društava na nacionalnoj osnovi (nemačko, mađarsko, jevrejsko itd.). Većina novosadskih planinara je bila za neko neutralno ime: „turističko“ ili „planinsko“ društvo, ali sa time se, izgleda, nije slagao Vasa Stajić (mada je svoje neslaganje, kasnije, negirao), koji je i izabran za predsednika novosadske sekcije SPD-a. Stoga, novosadski ogranak beogradskog Društva, u stvari, nije nikada ni zaživeo, što se može videti iz sačuvanih zapisnika sa sednica Upravnog odbora Srpskog planinarskog društva. Na sednici Upravnog odbora SPD-a, održanoj u stanu dr Dušana Spirte u Beogradu 26. februara 1924. godine, konstatuje se: „Pošto sekcija u Novom Sadu ne pokazuje nikakvih znakova života, rešava se, da se ima rešiti pitanje novosadske sekcije prilikom izleta u Frušku goru - Novi Sad.“ Ipak, ovaj spor između novosadskih planinara i Vase Stajića nije ostavio posledice i Vasa Stajić je do kraja ostao veran, ne samo planinarskom pokretu, već i novoformiranom planinarskom društvu „Fruška gora“. Konstatacija da „sekcija u Novom Sadu ne pokazuje nikakvih znakova života“ bila je samo delimično tačna. Sekcija, stvarno, nije bila aktivna, ali planinari Novog Sada su bili i te kako aktivni i redovno su odlazili u Frušku goru.

U dosadašnjim pričama, u okviru rubrike „Budi odgovoran prema duhu i telu“, posetioci sajta Muzeja Vojvodine su se upoznali sa različitim konstruktivnim tipovima krunjača za kukuruz, prikupljenim u zbirci Muzejskog kompleksa Kulpin. Ostalo je da se predstave i takozvani sandučari. Kod nas, u gotovo svakom poljoprivrednom domaćinstvu, oni su se zadržali u upotrebi sve do danas. Međutim, uvođenje druge tehnologije ubiranja kukuruza, a to je univerzalnim žitnim kombajnom, ili kako poljoprivrednici to nazivaju „Univerzalom“, dovelo je do toga da se sandučari polako izbacuju.

Od svih krunjača za kukuruz u zbirci, sandučari su najbrojniji i do sada je prikupljeno ukupno njih petnaest. Od toga, pet je otkupljeno, dok je deset poklonjeno. Kako bismo još jednom naglasili značaj darovanja predmeta za muzejske zbirke, navedena su imena darodavaca. Dakle, to su: Gavra Kerac iz Novog Sada, Miroslav Jovanov iz Kaća, Petar Gajinov iz Kulpina, Jan Trijaška iz Bačkog Petrovca, Sava Mađarov iz Zrenjanina, Kovač Antal iz Skorenovca, kao i strukovno udruženje inženjera poljoprivredne tehnike iz Novog Sada - Vojvođansko društvo za poljoprivrednu tehniku (VDPT).

Ovaj konstruktivni tip krunjača za kukuruz je uglavnom industrijske izrade. Kod pojedinih sandučara iz zbirke je sačuvana oznaka proizvođača, tako da su zastupljeni: „Schneider Frigyés“ i „Zikmund & Comp.“, oba iz Novog Sada, Osječka ljevaonica i tvornica strojeva (OLT), Osijek, „Kühne E.“, Mošon-Budimpešta, „Hofherr-Schrantz-Clayton-Shuttleworth“ (H-S-C-S), Budimpešta-Kišpešt, i „Hofherr-Schrantz“ (H-S), Beč. Nažalost, na većini ne postoji sačuvan naziv, sa zaštitnim znakom, tako da nije bilo moguće da se izvrši njihova identifikacija.

Samo manji deo krunjača posetioci mogu videti na stalnoj postavci Muzejskog kompleksa Kulpin, dok je većina smeštena u depou i čeka na konzervatorsko-restauratorski tretman.

Krunjače sandučare najčešće opslužuje jedan rukovalac, koji jednom rukom ubacuje klipove kukuruza u ulazni otvor, dok drugom okreće ručicu zamajca. Kako bi sebi olakšali posao, poljoprivrednici ih postavljaju ispod otvora na tavanici, kako bi klipovi kukuruza, preko drvenog korita, direktno ulazili u otvor za hranjenje.

Krunjenje kukuruza krunjačem sandučarem, Kulpin, 2009;
Foto: Filip Forkapić