Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Kupina (Rubus fruticosus L. agg.)
Kupina je zbirno ime za mnogobrojne vrste roda Rubus sa crnim plodovima. Iako kupina raste na šest kontinenata (osim Antarktika), područja sa najvećom genetskom različitosti kupine su Severna Amerika i Evropa. Samo u Evropi postoji nekoliko stotina podvrsta i oblika koji se teško razlikuju. Obični skupljači kupine ne mare za ove botaničke podele, njih interesuje gde rastu kupine sa krupnim plodovima i gde ih ima u izobilju, a gde npr. rastu kupine sa malim, ali slatkim plodovima i sl.
Kupina je žbun. Ono što berači kupine dobro znaju je da je na njoj sve bodljikavo – grane, listovi, pa čak i peteljke listova i cvetne stapke. Razmnožava se semenom i vegetativno. Zbog toga što se razmnožava izdancima, veoma je teško obuzdati njen rast u arheobotaničkoj bašti Muzeja. U jednom od prvih sačuvanih pisanih dokumenata u kojima se pominje kupina, Katon Stariji (3-2. vek p. n. e.) u svom delu O poljoprivredi (De re rustica [De Agricultura]) preporučuje da se kupina plevi kao korov (spinas runcari). Stoga i ne čudi da ponegde u svetu predstavlja štetnu, nepoželjnu vrstu. Kupina je odlična pionirska vrsta. Ona stvara uslove za ponovo pošumljavanje devastiranih područja. Unutar njene guste i trnovite vreže drveće može ponovo, nesmetano da se razvija.
Vrste poput kupine, trnjine i gloga pronalaze povoljne uslove za rast i razvoj u blizini ljudskih naselja. Krčenjem šuma i ispašom stvaraju se povoljni ekološki uslovi za nesmetano širenje ovih vrsta u njihovoj neposrednoj blizini. Tako su se slatki plodovi kupine nalazili na dohvat ruke stanovnicima praistorijskih i mlađih naselja.
Plod kupine se sastoji iz mnogo sitnih, sraslih koštunica od kojih svaka sadrži po jednu semenku – zbirna koštunica. Zrele, crne kupine su sočne i imaju ugodan, osvežavajući, kiselkastoslatki ukus. Suprotno raširenom verovanju, osim vitaminom C, nisu posebno bogate drugim vitaminima. Kupine su bogate kalijumom, gvožđem i magnezijumom. Na jednom ogranku se od avgusta do oktobra nalaze plodovi u različitim stadijumima razvoja, od svetlozelenih, crvenih do sjajnocrnih. Doduše, verujem da smo svi imali iskustvo da zagrizemo kupinu za koju smo verovali da je zrela, a uverili se u sasvim suprotno. Plodovi kupine jedu se sirovi ili termički obrađeni. Osim toga, jestiv je i koren kupine, a konzumira se kuvan. Za tu svrhu, koren ne bi trebalo da bude ni premlad, ali ni prestar. Jestivi su čak i mladi izdanci koji se jedu sirovi, npr. u salatama.
Naši preci su veoma brzo uvideli brojna lekovita svojstva koja poseduje ova biljka.
Pisani izvori o medicinskim svojstvima kupine potiču iz nama bliske, antičke Grčke. Hipokrat (5-4. vek p. n. e.) je preporučivao upotrebu kupinovih izdanaka i lišća koje su odstojale u belom vinu kao kataplazma za zatvaranje rana. Sveži listovi kupine sadrže dosta vitamina C. Antiskorbutno dejstvo kupinovog lišća je poznato od najdavnijih vremena. Dioskorid, grčki lekar iz 1. veka, preporučivao je žvakanje lišća kupine kao sredstvo za jačanje desni, ali i za lečenje oralnog drozda. Ukuvani sok od grana skuplja, isušuje i boji kosu, zaustavlja proliv ukoliko se pije, drži pod kontrolom belo pranje, a navodno i pomaže prilikom ujeda nekih otrvnica. Dioskorid navodi da obloge od lišća drže pod kontrolom herpes zoster, otklanja perut na glavi, ublažava probleme sa hemoroidima… Međutim, sok ekstrahovan iz grana i lišća, a potom ostavljen na suncu da se zgusne, ima još bolje dejstvo. Poznato je da se tečnost, dobijena ekstrakcijom iz kore korena i listova, koristila za ispiranje grla kada je upaljeno. Sok od njegovih potpuno zrelih plodova je izvrsan lek za bolesti usta, dok poluzrele kupine zaustavljaju proliv, a oralno uzeti cvetovi kupine koji su odstojali u vinu usporavaju dijareju. Lično sam upoznat sa pripremom narodnog leka koji se sa kolena na koleno prenosio u porodici moje supruge, a u kome jedan od bitnijih sastojaka ima koren kupine. Ovaj lek se koristi u lečenju afta u ustima.
Od kupine se pravi vino. Naš poznati farmakolog Jovan Tucakov navodi da se ono daje „slabunjavoj“ deci.
Osim toga, ova izuzetno korisna biljka može da se koristi i kao bojadiser. Iz ploda dobijeni pigment farba tkanine u ljubičasto do mat plavo. Iz stabljike kupine se dobija vlakno koje se koristi za izradu tkanina. Zbog znatnog sadržaja taninskih materija listovi kupine su u vreme ratova služili kao zamena za ruski čaj, često i u fermentisanom stanju.
Kod nas su plodovi kupine od završetka ledenog doba predstavljale značajan izvor hrane za ljudske zajednice. Ugljenisani ostaci kupine pronađeni su u neolitskim slojevima na Gomolavi, bronzanodobnim na Feudvaru… Međutim, svi ovi nalazi nisu ni izbliza tako mnogobrojni kao oni iz Novog Sada. Prilikom arheoloških istraživanja Petrovaradinske tvrđave i centra grada, u slojevima koji se vezuju za istorijski period (od kraja 15. veka do početka 20. veka), pronađeno je obilje ostataka smokve, dinje, vinove loze i trešnje, ali i velike količine semenki kupine.
Aleksandar Medović, kustos – arheobotaničar
