Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine: Papreni dvornik (Persicaria hydropiper (L.) Delarbre)

Ima ukus kao biber, a ne miriše na biber. Šta je to?

Ova biljka je poznata u narodu kao: vodeni papar, vodena paprika, papričnjak, vodena biberka, ljutičevina... Radi se o uspravnoj, odnosno pridignutoj biljci, koja može da naraste do 60 cm u visinu. Biljka cveta od jula do oktobra. U botaničkoj literaturi papreni dvornik je poznata i kao Polygonum hydropiper L. (gr. polys = mnogo i gr. gony = koleno). Semena nekih vrsta iz ovog roda, kao npr. veliki dvornik (Polygonum lapathifolium L.), su početkom srednjeg veka u Nemačkoj namerno sakupljana u prirodi za ljudsku ishranu (Behre, 2008). Drugi delovi biljaka, poput listova, lukovica, korena, rizoma samoniklih biljaka su takođe korišćeni u ljudskoj ishrani tokom ljudske istorije. Međutim, ovi delovi izuzetno retko mogu da se pronađu na arheološkim lokalitetima.

Papreni dvornik raste uz obale reka, po jarcima, barama, močvarama i plavnim područjima.

Cela biljka ima ljut, oštar ukus. Zbog toga može da se upotrebi kao začin za supe i druga jela. U Francuskoj se semena paprenog dvornika upotrebljavaju kao zamena za biber. Međutim, semenke uopšte nemaju miris bibera (Grlić, 1990). Ova biljka nije bezopasna. Može da deluje i otrovno, ako se konzumira u većoj količini.

Oko osamdeset posto svetske populacije koristi alternativne načine lečenja zbog toga što je to ekonomično, dostupno i relativno bezbedno (Ayaz, et al. 2020). Papreni dvornik se koristi i kao lek i kao začin u hrani u raznim delovima sveta. Primećeno je da se biljka, kao cela ili različiti njeni delovi (koren, seme i nadzemni delovi), koristi u različitim sistemima tradicionalne medicine. Zbog svog nadražujućeg svojstva, ekstrakt dobijen iz biljaka se vekovima koristio u medicini u Evropi, ali i kao bojadisār žute boje za vunu.

Aleksandar Medović, viši kustos – arheobotaničar

Literatura:

• Ayaz, M, I Ahma, A Sadiq, F Ullah, M Ovais, AT Khalil, HP Devkota (2020). Persicaria hydropiper (L.) Delarbre: A review on traditional uses, bioactive chemical constituentsand pharmacological and toxicological activities. Journal of Ethnopharmacology: doi: https://doi.org/10.1016/j.jep.2019.112516.
• Behre, K-E (2008). Collected seeds and fruits from herbs as prehistoric food. Vegetation History and Archaeobotany 17: 65-73.
• Grlić, Lj (1990). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec.
• Vračarić, B, J Bakić, D Čolić, V Lintner, M Micković, R Rajšić, D Stevanović, M Uvalin (1977). Ishrana u prirodi. Beograd: Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga.