Статуета двоглавог идола пронађена је на Гомолави, богатом археолошком налазишту у селу Хртковцима у Срему. Припада неолитском периоду, прецизније винчанској култури, а њена старост се процењује на приближно 7.000 година.

Пронађена је током заштитних археолошких ископавања која су на овом локалитету спровођена готово двадесет и пет година. Истраживања су почела 1953. и трајала до 1957. године, а затим су са мањим прекидима настављена од 1965. све до 1985. године. Винчански период на овом локалитету обухвата време између 5.000 и 4.600 година пре нове ере. У току тих 400 година овде су живеле бројне генерације, а научници су издвојили две фазе насеља: старију и млађу. Куће су биле плански подизане, са правилним размацима између њих и оријентисане тако да добијају највише сунчеве светлости. Имале су правоугаону основу, са две или три просторије; биле су направљене од облица, уплетеног прућа и лепа (запечена смеша глине и сламе) и имале су двосливне кровове. У њима су се налазиле пећи за припремање хране и за грејање.

Још од старијег каменог доба људи су израђивали људске или животињске фигуре. Највећи број тих фигура представљао je жене, са наглашеним женским атрибутима, што се повезује са култом плодности. За праисторијско становништво ове статуете вероватно су имале и извесно магијско значење. 

Такозвана Црвенокоса богиња откривена је 1989. године у селу Доња Брањевина, на северозападу Војводине. Њен изглед симболички указујe на плодност и материнство као важне феномене у свести тадашњих људи. Црвенокоса богиња одражава везу између плодности жене, земље и биљног света. Према другом тумачењу, она садржи и симболе мушке плодности, јер када се погледа са задње стране, њена појава поприма фалусоидни облик.

Један од плугова из збирке Музејског комплекса Кулпин, који се по конструкцији и начину управљања и подешавања рада – дубина и ширина бразде, издваја од осталих прикупљених, јесте плуг са једним точком или воћарско-виноградарски плуг.

Произеден је у Србији у фабрици пољопривредних машина Пролетер из Лесковца, која свој почетак везује за 1927. годину када је била основана Ливница и радионица за израду запрежних пољопривредних машина. Од 1968, послује у саставу Лесковачке металне индустрије (краће Леминд), која, нажалост, више не постоји. Иначе, заштитни знак фабрике Пролетер је слон.  

Под појмом вунена дозидница или како се још назива у народу, „дуварник“ подразумевамо тканину правоугаоног облика, ширине једне „поле“, која је ткана на уском разбоју, у домаћој радиности, клечаном техником или техником „на даску“. Ткана је са кудељном нити као основом и вуненом нити као потком. Вунене дозиднице су наменски ткане – према димензијама кревета у „предњој“ соби, где су штитиле и украшавале зид. Просечна дужина вунених дозидница износи око 190 цм, а ширина до 70 цм. Помоћу одговарајућих петљица су качене директно на зид, а почетком 20. века су стављане у дрвени рам, чиме им је продужена украсна и заштитна улога.

Сапун − Пере, чисти, дезинфикује, само је једна од бројних рекламних порука коју је Новосадско сапунџијско друштво крајем 19. века  слало потенцијалним купцима.  Последњих недеља препуруке лекара у борби против корона вируса су сталне, па њиховим произођачима реклама готово није потребна.

Традиција прављења сапуна у овим крајевима веома је дуга, али се она углавном  ограничавала на кућну радиност, а затим занатску производњу. Године 1871. је основано „Прво новосадско сапунџијско друштво“, које је 1904. прерасло у фабрику. Од 1917. је радила као Прва новосадска творница сапуна „Јакоб Шицер и Син“, а 1927. године је усвојен назив АЛБУС творница сапуна Д. Д. Нови Сад. Временом је прозводња сапуна за прање руку и рубља расла, а борбу за тржиште у периоду између два светска рата најбоље можемо пратити преко конкурентске борбе водећих фабрика сапуна у Краљевини Југославији: фабрике „Георг Шихт“  (данас „Сапониа“) у Осијеку и фабрике „Албус“ у Новом Саду. „Албус“ је имао  аутомобил са разгласним уређајем, којим је рекламна екипа обилазила целу земљу емитујући музику и делећи узорке тоалетног сапуна. Аутомобил је био обојен упадљивим бојама и украшен натписима. Рекламни текстови фабрике често су били у стиху које су писали професионални музичари. На рекламирање производа и на организацију њихове продаје фабрике „Албус“ и  „Георг Шихт“ трошиле су  огромна средства.

Папучарски занат спада у старе обућарске занате, карактеристичан за градске средине у традиционалној привреди Војводине. Из историјских извора  који датирају из 18. века, знамо да су папучари на овим просторима били организовани у занатска удружења – цехове. Цехови или еснафи су били подељени на основу вероисповести, па су и папуџије биле окупљене у  католичким и православним удружењима. Папучарски занат је у неким војвођанским градовима био организован у заједничке цехове са другим, сродним занатима као што су чизмарски и опанчарски. У Војводини, мајстори папучарског заната су најчешће били Срби, досељени из области под османлијском влашћу.